Велики Борак „Природа“

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Велики Борак Документарни филм

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

ОВА СИТУАЦИЈА Прича уз ограду Слика са села

Објављено 25. Марта 2001. у „Политика“.

 

Најпре сам угледао три старице.

Ишле су по сред асфалтиране улице, развијене у стрелце. Гурале се нешто испред себе, на точковима.

Ишавши им у сусрет, најпре сам запазио да су то старамајке какве у свим селима изгледају исто: избораног лица али млечне пути, сјајног, бистрог и топлог погледа, упркос брига, мука и година које се очитују у опрезном ходу и погрбљености.

Одевене су у загаситу одећу или црнину, почев од мараме, преко вуненог прслука до штофаних сукања испод колена или чак и до чланака.

Ватра

Направе испред њих су колица сачињена од различитог материјала, а служе им за преношење канти с млеком до сабирног центра.

Точкови једних колица су од расходоване дечје бицикле, других од двоточкаша за одрасле, али без гуме. На осовини једних учвршћена је картонска кутија, на другима сандук од чврстог материјала, трећа у ту сврху имају корпу скинуту са рингишпила.

Било је рано јутро, у Великом Борку, општина Барајево.

– Добар дан – рекоше углас, прозукло, љубопитљиво и уздржано.

Оне су устале пре два-три сата, подложиле ватру, помузле, положиле кравама, узвариле млеко за доручак и већ су на путу ка сабиралишту. Њима је увелико дан, и то добар, као што је сваки када се устане у здрављу. Ако је здравља, биће свега осталога.

– Добар дан, узвратих.

У ово доба, док кишица ромиња, на чистим, асфалтираним улицама Великог Борка, поред стараца могу се видети још и ђаци.   Дворишта су пуста, па се само по димњацима може закључити да иза зидова и затворених врата има живота.

Стајао сам, око поднева, поред једне дворишне ограде. Загледан у обрисе Космаја а још даље Рудника, нисам ни запазио наилазак средовечног сељака, с наочарима и качкетом навученим до ушију, све док није искрснуо испред мене. Застао је, али боком, наслоњен на једну ногу као да ће сваког тренутка да продужи.

– Докле ће ово овако?  Ја би’ волео да знам па ако ће ‘вако, да не радим ништа.

Нити познајем човека, нити у први мах схватих шта хоће да каже. Запазих да му је један крај наочара за ухо привезан канапом, али то није доприносили било каквом појашњењу.

Вода

– Је ли оно тамо Космај? – упитах добродушно.

– Кад дам за ђубриво, за гориво, за све што треба да платим, ја испод нуле. Испод позитивне нуле!

– Не рачунаш свој рад? – укључих се, ипак.

– Ма какви мој рад! – једва он дочека – Рад ‘опште не рачунам. Никад га нисам ни рачун’о. Само ти мени кажи докле ће ‘вако. Ако ће и догодине вако, боље ми је да ништа не радим.

– Немој тако. Ипак имаш за скроман живот. А ако не радиш, немаш ништа.

– Ја сам мислио да ти знаш нешто… – љутито ће пролазник, одлазећи.

Гледао сам за њим по мало у чуду, па се опет усредсредих на обрисе удаљених планина.

– Мало се разведри… –  зачух с леђа женски глас.

Приближавала ми се жена од око шездесет година, пуначка, у панталонама. На канапу је водила козу за којом су трчкала три јарета. Застаде поред мене допуштајући кози да пасе уз ограду. Рекло би се да је пошла другде, али пошто је коза застала, и она је. Иначе не би. Не би се она уплитала у разговор с непознатим. Ма какви. Него коза застала…

– … само шта вреди кад је све затровано. И копривин лист се разболео. Сав пепељаст.

– Не знам…

– Уништавају нас са свих страна, мој младићу. Бомбама, храном… Ено отуда од РЕИК Колубаре црни облаци иду. Црни као олово, тешки као смрт…

Подиђе ме језа, обузе страх. Једва смогох храбрости да погледам у правцу те мрачне силе.

Жена ухвати мој поглед који се од заплашеног преобразио у упитан.

– Нема сад, ал да видиш кад има! Мој муж и ја ћемо да продамо ово мало кућице овде. Имамо ми стан на Вождовцу, па ћемо тамо. Доста смо били у Борку. Пет година! Не знам за кога ти навијаш али срамота да сада њега осуђују. Све на нас Србе!

– Пазите, ено коза брсти воћку.

Брадата зверчица се подигла на ограду и дохвата цвет кајсије чије су се гране превиле ка путу. Жена викну, подиже  прут, али на козу то уопште није оставило видан утисак.

Жена слеже раменима као неко ко је са своје стране урадио оно што је могао, па истим жаром настави да брзо и неповезано прича. (Коза је и на то остала равнодушна, што се за мене не би могло рећи.)

– Неће муж да прода. Дају му двадесет хиљада. А он је у то уложио живот, све ове године после пензије. Ћерка навалила да се прода. Требају јој паре. Ето каква су данашња деца. А где ћемо ми?

– Па на Вождовац…

– Покварена нам је и вода. Немој да пијеш са Црквенца, а немој ни са Точка. Загађно.

– А бунари?

– И бунари…Ја шумско зеље и коприве не једем, ни случајно. Чула сам да су се појавиле бесне лисице, па д’извинете, запишавају. Је ли, а шта ти каже онај? Онај што је с тобом причао малопре.

– Ма ништа. Каже да се тешко живи.

– Чувај се њега. Он је из оне опасне странке.

– А шта ти једеш и пијеш?

– Не знам за кога навијаш, само немој да кажеш да те нисам упозорила.

Коза је обрстила што је могла да дохвати и креће даље али власница затеже канап. Моји интереси се поклапају с козиним. Увиђавна нека животињка.

Тада, као у позоришној драми, ето ти трећега.

Батине

Тај је испричао да су га посетили суботари и дали му неку књижицу  (“много паметна књига”), па да су Ластини возачи покварени што штрајкују а имају веће`плате од доктора, да је слушао Ђинђића на телевизији и да је тај…

У почетку ми је било чудно да ми се људи обраћају као познанику. Касније сам сазнао да овде нико не може да борави два дана, а да се не зна ко је и одакле је.

С првим сумраком, с разних страна села допирало је скичање свиња (као да их кољу) и плач деце. Ко има свиње, туче свиње, а ко има децу, туче децу. Ко има и једно и друго, може да бира. Тако се растерећују, нарочито они који се с вечери враћају с посла из града. То каже онај с наочарима. Али ја њега – упозорен сам – не слушам.

Сллободан Стојићевић

(25. март 2001)

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

ОВА СИТУАЦИЈА Ђубре у маслачку Чист ваздух, шуме, извори – јака ствар! Оно чега има и што се не плаћа, није на цени

Објављено 24. Јула 2001 у „Политика“.

 

Велики Борак, јуна

Како је где, најбоље примети онај ко тамо не живи стално. Намерник запажа и оно на шта је домородац свикао.

Село Велики Борак (општина Барајево) на лепој је надморској висини, има више од десет извора, плодне ливаде оивичене богатим шумама од којих се највећа зове Гај. У даљини се  плаве обриси Космаја. Чист и – могло би се рећи – питак ваздух нарочито се осећа јутру, али на то мештани, рекло би се, не дају ни пет пара.

Чист ваздух, шуме, извори – јака ствар! Оно чега има и што се не плаћа, није на цени.

Поред најуређенијег извора, Црквенца, налази се огромно сеоско ђубриште. Прераста у брдо.

Споменици

Извор је на самом излазу из села, ка Лесковцу, па му то дође као када би човек бацао смеће испред куће, на праг.

Када се од Црквенца продужи ка Гају, уз колске и шумске путеве местимично се указују веће или мање гомиле ђубрета.

Из зове, маслачка, жарене коприве, трновитог глога, из миомирисног коњског босиљка, мајчине душице – указују се олупине аутомобила, шпорета, улубљени лавори и чесме, шерпе, бокали, празне пластичне флаше, балони, канистери у којима су биле хемикалије за прскање биља, пластичне кесе, разбијене грамофонске плоче, федери из иструлелих мадраца…

Тако су шумски путеви оивичени ововременим споменицима соске културе која се да видети и у неким другим појавним облицима

На пример данашње неимарство, будући да готово више нема кућа зиданих пре другог светског рата.

У огромном броју то су нове зграде, али већином ружне, непрактичне, очигледно прављене с намером да задиве величином, скупоценом грађом, шљаштећим бојама. Једва да по нека кућа има пространу терасу или хладњак у дворишту где би се лети могло седети, тако да и када је лепо време, набију се у куће, као да их је неко казнио.

Архитектонски и урбанистички неосмишљено наше данашње село својим изгледмо говори о добу у којем живимо: без препознатљивог стила, промишљености, културе очувања природе и околине чак по цену нарушавања сопственог здравља, здравља потомака.

Осока

Улице у Великом Борку су асфалтиране а куће су уз путеве, једна до друге, као и у граду. Свака кућа има бунар јер село још није увело водовод. У близини кућа и бунара су штале. Повремно они испуштају сточну осоку и то у канале који оивичавају асфалтне путеве, начињене за одвод кишнице. Зато се свакодневно мириси ливадског цвећа мешају са смрадом сточних излучевина.

Осока продире у земљу, кроз њу допире и до бунара.

Ововремено село није спремно дочекало оно што се обично назива технолошким развојем јер развој није био постепен нити је праћен одговарајућим припремама.

С једне стране, село данас има и телефоне и телевизоре, струју, механизацију – али осим добра, то им је донело и зло.

Можда је упутно на овом месту подсетити на једно очувано планинско село с почетка прошлог века, Сирогојно на Златибору. Осим препознатљивог изгледа, куће и помоћне зграде од природног материлала су изузетно практичне за живот. Тадашњи неимари су ослушкивали природу и човекове потребе и према томе се управљали. Између осталог, тамошње куће имају двоја врата, једна насупрот других, али не тачно насупрот, већ једна мало померена у страну у односно на друга. Двострука је њихова намена. Најпре, служе за бекство, а потом, да кућа буде стално проветрена а да се не прави промаја.

Пре појаве материјала од пластике, плеха, разних метала, сав отпад се разграђивао у земљи будући да је биолошког порекла. Тако је обогаћивао земљу. Живело се у складу са природом, не нарушавајући је.

Свакако би погрешан закључак био ако се из наведеног помисли да треба баталити употребу технолошких изума. Не, треба се само обучити како их користити да не буде скупља дара од мере. Тиме се треба организовано позабвити, не ослањати се на појединачну вољу и предузимљивост. Јер, наш народ јесте бистар, али лакомислен и немаран када је реч о далокосежним подухватима. Народ није глуп, иако има оних који се томе надају.

Тешко је сељака преварити. Свикао је да често буде на губитку, да га глобе и узимају му, па се цео живот бори само да тога буде што мање. Зато је сумњичав ако му неко нешто нуди бесплатно или изутзетно повољно.

Радомиру С. из Великог Борка поштар је донео коверат на којем је у левом углу писало: “Канцеларија дриректора награде, п. фах 61, 11000 Београд”.

Отворио га је и прочитао да је добитник видео камере. Знајући да није учествовао ни у каквој наградној игри, зачудио се. Када је мало боље проучио текст писма наишао је на следеће “Обавештење од главног менаџера: Као што знаш, ти си већ победник. По правилима, да би примио своју награду, ти мораш да наручиш најмање једну књигу да је тестираш код куће без ризика (чак и ако вратиш касније књигу можеш да задржиш своју награду).”

Све осим једне књиге које су у понуди стају по 997 динара. То су, на пример: “Сазнај шта твоји снови значе”, “Тајне планета и звезда”, “Тајна снага бројева”, “Разотркријте тајну тарота”, “Како да направиш сјајне пице”, “Како да изгубите три килограма у једној недељи”…

Испод списка књига је напомена: “Приложићеш мали депозит за резервацију по цени сваке књиге коју хоћеш и минимум попштанских трошкова”.

Има још један додатак: “Одговори исправно на питање! Ти не можеш освојити видео камеру уколико не означиш исправан одговор. Размисли пажљиво. Твоје питање: Који је главни град Француске? Означи само једну кућицу.”.

Уз три кућице односно квадратића исписано је: Рим, Париз, Лондон.

Угледање

Јасно је шта је овај лола смислио. Рачунајући на људску халапљивост, евентуално на сељачку глупост. Заправо, рекло би се да није то он смислио, већ преузео “мустру” навлачења лакомислених у неким другим земљама.

Да није тако, не би се траљаво реч “прочитати” или “прегледати” књигу превела речју “тестирати”. Затим, наведене књиге сасвим су непримерене потребама нашег сељака.

Што се тумачења снова тиче, то зна свака баба. А као луди су за пицама и мршављењем, тајнама тарота, планета и бројева.

Али, то су појаве новог времена које с бољитком доноси и тамну страну.

Слободан Стојићевић

(24. јули 2001)

 

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

ВЕЛИКИ БОРАК, КОЛЕВКА МОДЕРНЕ СРБИЈЕ Загреб код Београда

Објављено у „Упознајмо Србију“.

У средњем веку на месту данашњег Борка било је насеље које се звало као и главни град Хрватске. – Правитељствујушћи Совјет српски, први орган извршне народне власти и прва пошта у Србији. – Шта је кнез Сима Марковић, први министар финансија, у својству председника Совјета одговорио Порти на једну понуду. – Због чега се Београђани пресељавају у Борак

 

Постоје два Борка у Србији: Мали и Велики Борак. Мали се налази у лајковачкој општини а велики у барајевској. У овом запису биће речи о потоњем. Занимљиво је да постојини један Борак код Омиша, један код Скендер Вакуфа и један у Херцеговини. Верује се да данашњи Велики Борак потиче из 18. века, када се овде населило десетак фамилија управо из тог херцеговачког насеља. Са собом су донели и име села. М. Ђ. Милићевић је, међутим, записао да је код данашње извор-чесме Црквенац  налазио манастир Борак па је село по њему добило име. Ту је пронађена и камена крстионица. Но, много раније, у средњем веку, на простору данашег Великог Борка налазило се насеље Загреб. Према једном предању становници оближњег Старог Села су после напада некаквих освајача избегли, односно загребали главом без обзира и настанили се на овом простору. По другом, име села настало је зато што се говорило да је оно иза брега, па се временом опис стопио у име – Загреб.

Утврђено је да су се у 18. веку у Борак насељавало претежно становништво из северне Црне Горе, источне Херцеговине и Старог Влаха. Према попису из 2002, Велики Борак има 72 фамилије од којих су седам староседеоци. Данашњи Борачни поносе се својом историјом и пореклом, при чему старији воле дакажу да су Шумандинци, а млађи да су – Београђани. После окончања последњих ратова, на простору бивше СФРЈ, овамо је уточиште нашло седам породица, претежно из Српске Крајине. Али, најзанимљивије је да се у Борак пресељава велики број Београђана. Они праве или купују најпре викендице а временом настављају у њима да живе за стално. Записано је да се тако населило 143 особе, а исељено их је само 27. То су претежно они који су отишли да живе код деце у Београд.

Шта овај податак казује? Казује, наравно, да је лепо живети у Борку. У Народно позориште може се стићи за четрдесетак минута, колима, толико времена на путу проведу и многи Борчани запослени у Београду. Први аутобус за Београд одавде је кренуо чим су путеви асфалтирани, 1967. године, а воз – деоница Београд–Бар до Вреоца, осам година раније. Данас овом пругом саобраћа Беовоз, до Прокопа. Село има осмогодишњу школу, Дом културе, самоуслугу Сања и продавницу Hapy day, две кафане и кафић Казбланка.

Чуо сам овакав разговор:

  • Где си пошла Баба-Милева?
  • Идем, дијете, у Хапу дај да пазарим мало шећера…
  • А где ти је па то?
  • Одма, рано, поред Цасаблнце, тамо ди мој унук седи сваку ноћ…

Имајући све погодности, Борак не дели тешку судбину већине српских села која умиру са својим последњим становницима. Налази се на висоравни, у близини Космаја, а по њему жуборе или само сјаје као шумска ока обрасли травама и шумским цвећем – многобројни извори. Лепа су им имена: Косинац, Рибаковац, Бивољача, Врбица, Брестовац, Стубљака, Плочник, Точак, Срећковац, Грчковац, Дивостињ, Студенац, Бунарине, Црквенац… А није лепо што се не одржавају и не чувају од загађења. На Црквенцу, на пример, испирају посуде у којима је био отров за прскање њива а десетак метара даље уздиже се дивље сметлиште.

Поред толиких извора Борак има и потоке и реке. Борачка река Барајевица улива се у Бељаницу, највећу барајевску реку. У њу се уливју  и Ђурковац и Опарна,  а Рашинац је најдужи водоток који целом дужином протиче кроз село које, судећи по овим наводима, обилује водом. Могло би се помислити да се на поменутим рекама купа и пеца, плови чамцима, да воденице мељу… Ма јок. Нема од тога ничега. Реке и потоци су готово пресахли. Борчани, као и остали Барајевци могу се купати и пецати само још на барајевском  вештачком језеру. А не баш давно, 1925. године, на Бељаници су чегртале 22 воденице. Само у Борку било их је три, а међу њима најпознатија била је Јараница. Некад било сад се приповеда.

А приповеда ми све ово Драгослав Јовичић – Уча,  директор барајевског Центра за културу, Борчанин, пасионирани хроничар овог места.

На Википедији, својеврсној енциклопедији на светкој мрежи званој Интернет записано је само где се Борак налази и да је ,,реч Велики дописана уз име Борак због великих догађаја који су у селу одиграни за време Првог српског устанка.

У време Првог српског устанка, овај крај је дао више знаменитих личности међу којима су најпознатији кнез Сима Марковић (1768 – 1817) из Великог Борка и велики јунак Милисав Чамџија, који је остао запамћен по томе што је први испред устаника ушао у београдску тврђаву Калемегдан (Хај браћо Срби, крила соколова! К мени, к мени, ја сам на ендеку. И Чамџија већ на топу седи! На овај, Чамџијин знак, појачан је притисак и читава Београдска варош била је освојена).

У Великом Борку је 1805. године одржана прва Народна скупштина устаничке Србије. На Скупштини је установљен Правитељствујешћи совјет српски, први орган извршне власти у Србији. За председника Совјета изабран је прота Матеја А. Ненадовић, а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића. У Великом Борку, за време Првог српског устанка радила је и прва пошта у Србији.“

Драгослав Јовичић – Уча, међутим, тврди да овде није била прва Скупштина, већ трећа, а да је тачно да је изабрана прва влада. На Дому културе је бронзана плоча на којој пише: ,, Народна Скупштина устаничке Србије под вођством вожда Карађорђа одржана је на Велику Госпојину 15/28 августа 1805. код куће кнеза Симе Марковића. На скупштини је установљен ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋИ СОВЈЕТ СРПСКИ, први орган извршне народне власти у Србији.

За председника Совјета изабран је прота Матеја A. Ненадовић а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића.“

Драгослав Јовичић – Уча каже да је кнез Сима (Симеон) Марковић био трговац, као и његов отац, али је трговачки ћемер заменио јатаганом и постао истакнути војсковођа и дипломата устаничке Србије. После сече кнезова и паљења ханова, заједно са Павлом Поповићем из Вранића покушао је да сукоб са Турцима разреши преговорима Крађорђа са Аганлијом. Био је у свим важнијим биткама Првог српског устанка. Скупштина је одржана у центру тадашњег али и данашњег села, у близини школе, на месту званом Бело поље. Нема ни трага од те куће јер је спаљена када су кнеза Симу ухватили људи Милоша Обреновића, против чије самовоље је подигао устанак. Одведен је Милошу а овај га предао Турцима који су га погубили на Калемегдану на Младенце 1817. године.  Његово имање је припало држави.

Скупштина је иначе требало да буде одржана у Боговађи, али ју је Крађорђе у пследњем тренутку пребацио у Борак. Ту у близини је и Миловановића кућа, зграда у којој је била прва пошта у Србији. Поштари (татари) су добијали плату и полагали су заклетву. Ту је била и прва српска мезулана, зграда где су поштари ноћивали и узимали одморне коње.  Кућа Миловановића постоји и данас.

Кнез Сима се памти и по једној реченици изговореној 1807. године у Смедереву у својству председника Совјета (владе). На тражење Порте да Србија пошаље 20.000 војника на руски фронт а да ће заузврат добити аутономију, одговрио је:  Србија себе сматра независном државом, никаква данка неће дати, нити ће дизати оружје на своју православну браћу.  Први министар финансија у Србији постао је 1811. Забележено је да је имао плату 6.000 гроша годишње, односно пет дуката. Тешко је данас одредити колика је вредност тог новца. Јер, у 19. веку, у време владавине Карађорђа и кнеза Милоша, у Србији је у оптицају био велики број различитих монета, од турских до западноевропских. Током тог периода користиле су се 43 врсте страног новца, и то 10 златних, 28 сребрних и 5 бакарних.

Остало је упамћено да је кнез Сима Марковић био плав, средњег раста с великим негованим брковима.

Други јунак из Великог Борка је Милисав Чамџија.  Био је прослављени јунак Првог и Другог српског устанка, умро је 1815. године. Сахрањен је на породичном имању. У биографској скици о њему, Милан М. Милићевић записао је: ,,У воћу Матеје Ивановића у Борку под једним орахом два су гробна белега: мањи је Милисава Чамџије, а већи његовога брата поред кога је Милисав желио да га сахране. И сахранили су га по његовој жељи.“

Ослањајући се на Милићевићево казивање сви каснији аутори писали су да је Милисав Чамџија сахрањен у „воћу Ивановића„ уместо у „Иванковића воћу„ где се и данас налазе надгробни белези Милисава и његовог брата Иванка. У чланку под насловом „Хронолошко-биографски прилози и допуне из времена Првог и Другог устанка„, објављеног 1970. године у Годишњаку града Београда, В. Радовановић исправља ову Милићевићеву омашку.

Не зна се презиме Милисављево а Чамџија је надимак. Но данас у Борку постоје Чамџићи, потомци овог јунака.

Поп Сима Поповић, родом из еликог Борка, био је поп у суседном селу, лесковачкој цркви Св. Димитрија. Борак већ два века нема цркву, а пре тога је имао две. Црква на Црквенцу била је посвећена Св. Ђорђу. Отуда вероватно највећи број борачких слава су Ђурђиц и Ђурђевдан.

Борак се  највише развио после Другог светског рата.  Добровољним радом подигнут је Дом културе, исте 1948. година када је основана Сељачка радна задруга  ,,Коча Поповић“. Обновљена зграда основне школе коју су Немци спалили у августу четрдесет прве, отворена амбуланта која је стално радила (данас одређеним данима) а само је зубар долазио повремено. До 2000. постојао је и огранак библиотеке ,,Јован Дучић“.

 

Слободан Стојићевић

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail