ОВА СИТУАЦИЈА Прича уз ограду Слика са села

Објављено 25. Марта 2001. у „Политика“.

 

Најпре сам угледао три старице.

Ишле су по сред асфалтиране улице, развијене у стрелце. Гурале се нешто испред себе, на точковима.

Ишавши им у сусрет, најпре сам запазио да су то старамајке какве у свим селима изгледају исто: избораног лица али млечне пути, сјајног, бистрог и топлог погледа, упркос брига, мука и година које се очитују у опрезном ходу и погрбљености.

Одевене су у загаситу одећу или црнину, почев од мараме, преко вуненог прслука до штофаних сукања испод колена или чак и до чланака.

Ватра

Направе испред њих су колица сачињена од различитог материјала, а служе им за преношење канти с млеком до сабирног центра.

Точкови једних колица су од расходоване дечје бицикле, других од двоточкаша за одрасле, али без гуме. На осовини једних учвршћена је картонска кутија, на другима сандук од чврстог материјала, трећа у ту сврху имају корпу скинуту са рингишпила.

Било је рано јутро, у Великом Борку, општина Барајево.

– Добар дан – рекоше углас, прозукло, љубопитљиво и уздржано.

Оне су устале пре два-три сата, подложиле ватру, помузле, положиле кравама, узвариле млеко за доручак и већ су на путу ка сабиралишту. Њима је увелико дан, и то добар, као што је сваки када се устане у здрављу. Ако је здравља, биће свега осталога.

– Добар дан, узвратих.

У ово доба, док кишица ромиња, на чистим, асфалтираним улицама Великог Борка, поред стараца могу се видети још и ђаци.   Дворишта су пуста, па се само по димњацима може закључити да иза зидова и затворених врата има живота.

Стајао сам, око поднева, поред једне дворишне ограде. Загледан у обрисе Космаја а још даље Рудника, нисам ни запазио наилазак средовечног сељака, с наочарима и качкетом навученим до ушију, све док није искрснуо испред мене. Застао је, али боком, наслоњен на једну ногу као да ће сваког тренутка да продужи.

– Докле ће ово овако?  Ја би’ волео да знам па ако ће ‘вако, да не радим ништа.

Нити познајем човека, нити у први мах схватих шта хоће да каже. Запазих да му је један крај наочара за ухо привезан канапом, али то није доприносили било каквом појашњењу.

Вода

– Је ли оно тамо Космај? – упитах добродушно.

– Кад дам за ђубриво, за гориво, за све што треба да платим, ја испод нуле. Испод позитивне нуле!

– Не рачунаш свој рад? – укључих се, ипак.

– Ма какви мој рад! – једва он дочека – Рад ‘опште не рачунам. Никад га нисам ни рачун’о. Само ти мени кажи докле ће ‘вако. Ако ће и догодине вако, боље ми је да ништа не радим.

– Немој тако. Ипак имаш за скроман живот. А ако не радиш, немаш ништа.

– Ја сам мислио да ти знаш нешто… – љутито ће пролазник, одлазећи.

Гледао сам за њим по мало у чуду, па се опет усредсредих на обрисе удаљених планина.

– Мало се разведри… –  зачух с леђа женски глас.

Приближавала ми се жена од око шездесет година, пуначка, у панталонама. На канапу је водила козу за којом су трчкала три јарета. Застаде поред мене допуштајући кози да пасе уз ограду. Рекло би се да је пошла другде, али пошто је коза застала, и она је. Иначе не би. Не би се она уплитала у разговор с непознатим. Ма какви. Него коза застала…

– … само шта вреди кад је све затровано. И копривин лист се разболео. Сав пепељаст.

– Не знам…

– Уништавају нас са свих страна, мој младићу. Бомбама, храном… Ено отуда од РЕИК Колубаре црни облаци иду. Црни као олово, тешки као смрт…

Подиђе ме језа, обузе страх. Једва смогох храбрости да погледам у правцу те мрачне силе.

Жена ухвати мој поглед који се од заплашеног преобразио у упитан.

– Нема сад, ал да видиш кад има! Мој муж и ја ћемо да продамо ово мало кућице овде. Имамо ми стан на Вождовцу, па ћемо тамо. Доста смо били у Борку. Пет година! Не знам за кога ти навијаш али срамота да сада њега осуђују. Све на нас Србе!

– Пазите, ено коза брсти воћку.

Брадата зверчица се подигла на ограду и дохвата цвет кајсије чије су се гране превиле ка путу. Жена викну, подиже  прут, али на козу то уопште није оставило видан утисак.

Жена слеже раменима као неко ко је са своје стране урадио оно што је могао, па истим жаром настави да брзо и неповезано прича. (Коза је и на то остала равнодушна, што се за мене не би могло рећи.)

– Неће муж да прода. Дају му двадесет хиљада. А он је у то уложио живот, све ове године после пензије. Ћерка навалила да се прода. Требају јој паре. Ето каква су данашња деца. А где ћемо ми?

– Па на Вождовац…

– Покварена нам је и вода. Немој да пијеш са Црквенца, а немој ни са Точка. Загађно.

– А бунари?

– И бунари…Ја шумско зеље и коприве не једем, ни случајно. Чула сам да су се појавиле бесне лисице, па д’извинете, запишавају. Је ли, а шта ти каже онај? Онај што је с тобом причао малопре.

– Ма ништа. Каже да се тешко живи.

– Чувај се њега. Он је из оне опасне странке.

– А шта ти једеш и пијеш?

– Не знам за кога навијаш, само немој да кажеш да те нисам упозорила.

Коза је обрстила што је могла да дохвати и креће даље али власница затеже канап. Моји интереси се поклапају с козиним. Увиђавна нека животињка.

Тада, као у позоришној драми, ето ти трећега.

Батине

Тај је испричао да су га посетили суботари и дали му неку књижицу  (“много паметна књига”), па да су Ластини возачи покварени што штрајкују а имају веће`плате од доктора, да је слушао Ђинђића на телевизији и да је тај…

У почетку ми је било чудно да ми се људи обраћају као познанику. Касније сам сазнао да овде нико не може да борави два дана, а да се не зна ко је и одакле је.

С првим сумраком, с разних страна села допирало је скичање свиња (као да их кољу) и плач деце. Ко има свиње, туче свиње, а ко има децу, туче децу. Ко има и једно и друго, може да бира. Тако се растерећују, нарочито они који се с вечери враћају с посла из града. То каже онај с наочарима. Али ја њега – упозорен сам – не слушам.

Сллободан Стојићевић

(25. март 2001)

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Оставите одговор