Територија Борка је више пута страдала у српској историји и била поприште значајних борби, али је становништво увек пружало отпор свакој сили и неправди. Куће су паљене, људи убијани, стрељани, па су тако стваране значајне личности који са догађајима чине историју Борка, Београда, а и Србије. Наравно многи су се истакли у стваралаштву, струци, политици и управљању.
Турци освајају утврђење у Црквенцу
Слика: Извор Црквенац
Након пада Београда 1521. године од стране Сулејмана Величанственог у припреми напада на Угарску и битке на Мохачком пољу, Турци су 1526. године по турским изворима освојили још неколико малих утврђења које нису покорили на претходном походу. Једно од тих малих утврђења је било утврђење у Борку на локалитету Црквенац. Турци су били сурови. У бици се истакао вођа Срба Вуксан. Срби су му касније подигли спомен обележје у порти Хaнске цркве у Међуричу (Међуречју), недалеко од ушћа Барајевске реке у Бељаницу.
Дочек Карађорђа у Борку
Слика: Илустрација
У периоду од подизања, па до краја устанка Борак је имао значајну улогу у историји Карађорђеве устаничке Србије. Дан пре почетка одржавања Прве Скупштине устаничке Србије на Васкрс 1804. у Остружници у Борку је приређен Карађорђу код кнежеве куће величанствен дочек. Овим дочеком Посавци су неформално показали лојалност Вожду и приступили устанку.
Утемељење Прве српске Владе
Најзначајнији догађај по коме Велики Борак, цео Посавско-космајски крај, а посебно општина Барајево се могу препознати, је одржавање Треће Скупштине устаничке Србије 15/28. август 1805. године. Наиме, тог дана на Велику Госпојину, Карађорђе по жељи кнезова а посебно Ваљеваца, код куће кнеза Симе Марковића у Борку одржа Скупштину, а на њој се установи по узору на Русију први орган народне власти под именом Правитељствујушћи совјет српски. За председнике Совјета (Синода) изабран је прота Матеја Ненадовић, а Павле Поповић из Вранића поста први Совјетник Београдске нахије.
Избор прве српске власти од стране представника народа изабраних на нахијским скуповима уз изрицање садржаја чувеног трактата под именом „Слово“ професора Харковског универзитета Божидара Грујовића је био једини пламен демократије у Европи у којој су свуда владали аутократски режими.
Слика: Кућа Миловановића
На истој Скупштини у Борку по први пут се поставило питање организације војске, школства, сталних финансија и одржавања манастира, а одлучено је да се установи систем пошта Србије.
Први поштари из куће Татар Симе претка данашњих Миловановића, на коњима однеше писма нахијским кнезовима чиме је на неформалан начин озваничен почетак функционисања поштанског саобраћаја Србије. Печатирајући прва писма Совјета, од стране изабраног секретара Божидара Грујовића (Теодора Филиповића) озваничена је употреба и печата Совјета.
Чамџија отвара капију Београда
Слика: Песма са Кумбаре
После скоро годишње опсаде Београда и победе на Мишару, Карађорђе нареди да се коначно ослободи Београд кога су Турци бранили са 300 топова. На Св.Андреју Првозваног 13.децембра под командом Симе Марковића, Чамџија је први продро у шанац, сео на топ и запевао:
Слика: Милисав Чамџија
„Хеј браћо Срби, крила соколова
к мени, к мени, ја сам на јендеку.
И Чамџија већ на топу седи“
Осокољени Срби у јуришу најпре освојише Варош капију, па и остале делове града. Тврђава је пала на Белу недељу 8. јануара наредне године.
Кнежева изјава
Крајем 1806.године је букнуо рат између Русије и Турске. За ублажавање вазалног статуса Срба Турска је упутила захтев Србима да им упуте помоћ у борби против Руса 20.000 обучених војника. Борчанин кнез Сима Марковић у улози председника Совјета – Владе је 19.марта 1807.године послао енергичан одговор: „Србија себе сматра независном државом! Никаква данка не пристаје дати, нити ће дизати оружје на своју православну браћу“.
Писање Уставног закона
У кући кнеза Симе Марковића уз учешће Руског посланика грчког порекла Константина Константиновича Родофиникина усаглашен је од стране Карађорђевих пријатеља уставни акт по коме се Карађорђе признаје за првог и врховног „сербског предводитеља“. Уставни акт је објављен 26.децембра 1808. године, по коме се породица Карађорђевић признаје за наследну династију Србије.
Кнез Сима Марковић*** – Први министар финансија Србије
Слика: Кнез Сима Марковић
На Скупштини устаничке Србије о малом Божићу 1811. Карађорђе је новим уставним реформама обновио састав Совјета – српску Владу. Од 2. фебруара исте године Совјет има 6 министара – попечитеља. Кнез Сима постаје први министар финансија Србије, а за министра војске је изабран Младен Миловановић, за министра просвете Доситеј Обрадовић, за министра спољних послова Миленко Стојковић, за министра унутрашњих дела Јаков Игњатовић, а министар правде је постао Петар Добрњац. Врховни вожд је истовремено био председник Совјета.
*** Кнез Сима Марковић- истакнути војсковођа и дипломата устаничке Србије Симеон Сима Марковић је био верни Карађорђев присташа. После сече кнезова и паљења ханова заједно са Павлом Поповићем кнез Сима покушава да разреши сукобе организујући 12. фебруара преговоре између Аганлије и Карађорђа у Дрлупи. Иначе, он се у 10-годишњем војевању истиче у борбама за Пожаревац, Ужице, Карановац, Смедерево, Иванковац, на Мишару, Београду, Јањи, Делиграду, Дубљу носећи по потреби звање кнеза, оберкнеза, војвода или председника Совјета.
Слика: Споменик Кнезу Сими
Сима учествује у вишемесечним преговорима при доношењу Букурештанског мировног уговора 1812.године. Неколико пута борави на двору Руског цара те је одликован орденом Св.Ане другог степена. После слома Првог српског устанка прелази Саву, а крајем 1814.године се враћа у своје село. Активно учествује у дизању Другог српског устанка. Његова тзв. Симина буна је угушена, а Милошеви људи га хватају, предају Марашли-Али паши, а Турци му испред данашње библиотеке Града Београда на Младенце 1817.године одрубљују главу. Сахрањен је крај десне певнице у дворишту Саборне цркве, али му ни данас гробно место није обележено.
Мобилизација војске 1813.године
Ради одбране стечене слободе и тековина Карађорђеве српске државе по Карађорђевој наредби бр. 1675 је изречена прокламацији:
„… Трговци трговине своје да пресеку, мајстори мајсторије своје да прекину, земљорадници своје пољске работе и воденице да оставе, попови и калуђери сви једнодушно на ноге и старо и младо да устанемо и свим силама да се од непријатеља бранимо…!“
И окупи се Посавско – космајска војска на Петровдан 12. јула 1813.године у Великом Борку код Симине куће. Сутрадан после причешћа у цркви Светог Димитрија у Лесковцу отишла на Дринско бојиште под вођством кнеза Симе, а сви су знали да битку не могу добити. Многе фамилије после Дринског ратишта осташе без пунолетне мушке главе, па у времену стварања презимена се по женама назваше Марићи, Јелићи…
Симина буна
После слома Првог српског устанка и живота у изгнанству крајем 1814.године кнез Сима се враћа у Борак. Поново се бави трговином. Активно 1815. учествује у дизању Другог српског устанка. Ипак, против Милошеве самовоље у порти Лесковачке цркве Св. Димитрије 1817.године диже буну уз учешће представника шест нахија. Буна не успева, а Милошеви људи кнеза Симу хватају у манастиру Ћелије, предају Марашли Али паши, а његови људи му на Младенце 1817. године пред данашњом библиотеком Града Београда одрубљују главу.
Велики Борак постаје општина
Борчани преживљавају тежак период турског терора. Буне се. Учествују у Кочиној крајини. Турци ферманима од 1893, 1894, 1896 и 1897 дају право „раји“ да бира своје кнезове, који су их заступали, наплаћивали порез и управљали селом па и кнежином. Истакнути борачки кнез је био тада трговац Симеон Марковић.
Пре почетка I Српског устанка територија устаничке Србије има 12 нахија. Борак се налази у Београдској нахији, а Посавској кнежини чији је кнез Сима Марковић.
Након пропасти I Српског устанка и доласка Милоша Обреновића на власт, одредбама Сретенског устава 1835 и Уставног закона из 1836 године, Велики Борак постаје општинско место. Општина за Велики Борак и Шиљаковац се конституише 1839 године, постављајући чиновнике, писаре и пандуре. Борак припада Посавској кнежини са седиштем у Остружници.
Српско – Турски рат
Након што су Срби у Херцеговини 1875.године дигли устанак – Невесињска пушка, Србија и Црна Гора објављују 30.новембра 1876.године рат Турској ради ослобођења српских територија у Босни, Херцеговини и Јужној Србији. Срби су претрпели пораз.
Слика: Илустрација Српско-Турски рат
Од 1877. до 1878. године Срби у новом другом Српско-Турском рату ослобађају Ниш, Пирот, Врање, Прокупље, што је признато Берлинским конгресом који је одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године. Не постоје поуздани подаци о палим ратницима у Српско – Турском рату, јер је документација спаљена 1945. године приликом бомбардовања Београда од стране савезника.
Борак губи статус општине
Борчани су традиционално били дуго везани за Карађорђевиће, пре свега због присних веза Карађорђа и кнеза Симе па нису подржали свргавање Александра Карађорђевића на Светоандрејској Скупштини 1858.године. Да би стекли своје присташе Обреновићи су појединим породицама из Борка омогућили да користе повољне аграрне државне кредите а они су се пре свега каматарењем обогатили. Већини мештана идеје социјалдемократије су биле и тада блиске.
Тек по формирању Српске радикалне странке 1881.године на темељима социјалне правде живнуо је политички живот у Борку. Ни долазак Александра Обреновића на престо, монархији Обреновића није подигла популарност. Краљева листа на изборима одржаним 1894.године не добија подршку грађана Борка, па Борак губи статус општине. Седиште општине се измешта у Колубарски Лесковац све до 1901.године. Уз помоћ бившег премијера Србије Рожанчана Јована Ђ. Авакумовића се враћа Борку статус новим Уставом што се потврђује 1903.повратком Карађорђевића на власт.