Прве цивилизације и настанак села

Праисторијски период

Налазишта

Слика: Археолошка налазишта

Пошто се Панонско море (језеро) повукло у доба палеолита бујан биљни и животињски свет са рекама богатим рибом привукао је људске хорде да се настане посебно у долинама река и речица и на територији данашњег села.

На основу археолошких испитивања утврђено је да су на локалитету Брдо, које се налази на северозападном делу села ка Шиљаковцу око 5.000 година живели неолићани следбеници Винчанске културе који су били први носиоци културе глачаног камена.

Нов друштвени и економски живот у племенима пре 3.000 година неговало је придошло Трачко племе Трибали. Они су своја насеља градили на локалитетима где су живели неолићани, а били су изразито снажни и космати.

Илирско племе Аутаријати потиснуло је Трачке Трибале, а од 4 века пре нове ере ове крајеве насељава Келтско племе – Скордици који су основали и Београд. Највеће Келтско насеље краја било је у Међуричу, а приликом ископавања на том локалитету су нађени ножеви, мачеви, копља, мамузе, штитови…

Римљани

Римски мост

Слика: Римски мост

Римљани су у 1.веку нове ере освојили Балканско полуострво, па и наш крај. Већ у 2. веку њихова култура доминира. Покоривши Скордике преузимају насеље у Међуричу а граде и ново  на локалитету Црквенац – Старо село. Код куће Драгутина Миловановића, пронађен је римски сакрофаг у коме су биле три људске лобање, а гробница је била без шара и натписа.

На месту Бусије у потесу Горњих ливада крај сеоског гробља у Горњој мали постоји и данас неуређен трапезасти ископ у брду дужине од 100 метара. По народном предању овај прокоп су ископали ангажовани војници а служио је за потребе одбране римског насеља у Међуричу.

Борак у Средњем веку

Драгутинова земља

Слика: Драгутинова земља

Након Римљана разнородни насељеници су настањивали Борак без посебних трагова. Приликом копања усека пруге Београд – Бар на локалитету Чукара где је и гранична област Међурича нађен је византијски новац и други предмети.

О присуству Словена нема археолошких налаза све до 9. века нове ере, али се у  Борку често проналазе остаци „белобрдске“ – археолошке средњовековне културе. Она се сматра словенском творевином, а нађене минђуше, наруквице, судови који су прављени тада од иловаче.

У 10. и 11. веку Борак припада српској држави Рашки. Гранична линија са Мађарима се протеже на линији Дубоко, Барајево (Стражарија – Караула), Космај, а на локалитету Кућине до Бождаревца на месту Главнице било је насеље где је дуго опстала стражарница у облику куле.

Борак је више пута и тада мењао господаре као и гранично подручје. Најстарији син Немањиног унука Уроша I Драгутин добио је од свог шурака мађарског краља Ладислава IV северни део Босне, Мачву, са Београдом и нашим крајем. Драгутин прогоњен грижом савести због збацивања оца Уроша са престола изгради три црквице – покајнице у Међуричу, Лесковцу и Црквенцу. Иначе, своја имања Драгутин је имао у Борку на локалитетима Шењ и Дивостин.

После Драгутинове смрти брат Милутин баца Драгутиновог сина Владислава у тамницу и преузима власт над територијом Борка. Незадовољни Мађари интервенишу 1319.године и после боја на Бојишту – локалитет између Манића, Бељине и Лисовића преузимају власт и над Борком.

Драгутин и Милутин

Слика: Драгутин и Милутин

Борак је привремено био и у саставу српске државе под царом Душаном и кнезом Лазаром опет као гранично подручје са Мађарима. Крајем 1403.године тада турски вазал деспот Стефан Лазаревић је преговорима добио и територију Борка од Мађара. У хроници сабора у Констанци 1415.године је деспот Стефан употребио грб Трибалије који је симболизирао Србију под турском влашћу. Касније је тај грб прихваћен као грб Шумадије и уграђен у Карађорђев печат, а саставни је део и данашњег грба Општине Барајево.

У једној писаној повељи Стефановог наследника Ђурађа Бранковића записано је у времену од 1428./1429.године да се на атару данашњег села у Збеговишту са центром у Међуричу налази насеље Загреб. У почетку било је то утврђење, а касније је то постало уређено насеље. То је прва писана српска сведоџба о постојању неког насеља на територији Борка.

Борак за време Турака

Исход Косовског боја 1389.године није обесхрабрио Србе нашег краја да бране слободу ратом или збегом. Тек после пада Београда 1521.године трупе султана Сулејмана освајају Борак 1526.године. Не  задуго по освајању ове територије Турци врше попис становништва и успостављају бројне облике вазалне власти са основним мотивом да наплате порез по глави становника. Обични сељани су пљачкани – отимана им је храна, стока и девојке од Турака и разбојника.

Турци

Слика: Битка илустрација

Изглед старог Борка и његовог просторног ширења се не може са сигурношћу реконструисати. Рељеф и хидрографија околине очигледно су имали битну улогу у формирању насеља. Истраживањем и поређењем турских катастарских пописа из 1528. и 1530.године може се устврдити да се становништво удвостручило и то са 22 на 42 дома. У пописима мезре – засеок Сиб, а са центром у потесу Кућине се од 1560.године више не помиње, као и Шењ и Горња Опарина (Опарна).

Аустријанци под вођством Евгенија Савојског освајају 1717.године Београд, па је територија Борка поново потпала под далеко цивилизованију аустријску власт. Њихова власт већ 1721.године уредбама које спроводи, понеки пут и насилним путем, групише сеоске куће ушоравањем. Све до 1739.године Борак припада Београдском дистрикту (округу) који је подељен у кнежине у којима су и Срби били ангажовани у редове милиције. У архивској грађи из тог периода на територији данашњег Великог Борка, где се налазило насеље Загреб евидентирано је постојање села Хан. Записано је  и да му је кнез био  (Ј)аран Обрадовић. Село има и цркву, а налази се у реону Међурича.

Ипак, након Београдског мира 1739.године између Турака и Аустријанаца територија Борка поново пада под власт Турака. Хан почиње да се гаси исељавањем становника у суседна села на место данашњег центра Борка,  Бељину, а и у Аустрију. Велики број становника умире од епидемије куге, а убрзо територија Борка као резултат селидбе Срба са југа под Арсенијем Јовановићем Шакабентом се насељава новим родовима.

Први записи о селу и име села

Први запис о селу под именом Борак забележен је 1528. године у књизи др Хазима Шабановића: „Катастарски пописи Београда и околине од 1476. до 1566.године”. После 8 година у попису из 1536. поред имена Борак помиње се и други назив Борке .

У протоколу шабачког магистрата под бројем 712 за 1809 годину, први пут је забележено име села „Велики Борак“.  Реч „велики“ уз назив Борак дописано је због значајних догађаја и људи који су у Борку и из Борка чинили историју Првог српског устанка. Од тада се име села није мењало.

Постоји више верзија о настанку имена места. Одомаћено је мишљење да је село добило назив по свештенику Бори, који живеше у некадашњем средњовековном манастиру Црквенац. Логично расуђивање указује да је име добило по високом дрвету бор, а у новим сазнањима свакако је најубедљивија верзија да је име добијено по биљци борак или по досељеницима који запосеше територију села из истоименог места са простора „Крштене Србије“ где је биљка у прошлости а и  данас расте.