Становништво

Карактеристике Борчана

Борчани данас у већини имају опште особине динарског становништва, са  посебним душевним одликама по којима се карактеришу Шумадинци, јер су женидбене везе ублажиле многе посебне особине појединих етничких група. Данас Борчани не споре припадање Посавини, Колубари, Космају, Подунављу. Међутим највише воле да се каже да су Борчани. Поносе се својом старом историјом, при чему старији воле да су Шумадинци, а млађи Београђани.

Порекло становништва

Историјски посматрано на територији Балкана, Србије, па и Великог Борка су у различитим временским епохама живели разнородни народи. О животу предака свих данашњих Борчана не постоје веродостојни писани подаци. Разноврсне теорије о постанку, о сеоби и животу, посебно Срба, постоје различите тезе, антитезе, а и теоријске расправе. Званична историја тврди да су Срби живели североисточно од планине Карпата и да су се у 7. веку доселили у скупини Јужних Словена на ову нашу територију. Има основаних тврдњи да смо ми ипак домицилни народ који је увек живео на Балкану посебно на његовом југозападном делу. Такође, постоје претпоставке да су Срби прво живели у Индији, па тек после неколико новостворених станишта дошли у Европу и да су и други словенски и германски народи настали од њих. Све те претпоставке замагљују истину о месту и  животу наших предака.

Одељење за друштвена питања Српске академије наука ангажујући научног радника Петра Ж.Петровића је издала у оквиру пројекта „Насеља и порекло становништва“ књигу „Шумадијска Колубара“ 1949.године у којој су према подацима забележеним око 1935. дати подаци о животу и пореклу житеља села Шумадије. Аутор пре свега у својим списима се ослањао претежно на изјаве тадашњих житеља села и на предања. Ипак, то је једини писани документ на кога се ослањају творци и нових записа на ту тему.

Основне премисе закључивања су подаци о славама и презименима, као и о вишедобним сеобама Срба, посебно у средњем веку. Отежавајући фактор о поузданој припадности једне скупине људи одговарајућем роду – фамилији је и стална промена породичног имена – презимена. Тек после Првог српског устанка по узору на Русију Срби стичу и задржавају презимена по имену најстаријег члана своје патријархалне породице. Примера ради, кнез Сима се од 1804.године после прве Скупштине Устаничке Србије одржане на Васкрс 1804. у Остружници потписује као Сима Марков, а Карађорђе као Ђорђе – Петров. Очигледно, њихова стална презимена Марковић, односно Петровић, касније посташе по имену оца.

Имена крсних слава су у великој мери олакшале праћење имена и развоја родова, мада и ту настају потешкоће, поготово у случајевима када се мушкарци настањују на земљи свог таста. Примена правила цркве да слава носи терет земље се увек не примењује па постоје и примери да породице славе две славе: по роду и по земљи.

 

Насеље

Старинци Досељеници Свега
 

Род

 

Кућа

17. век род  

Кућа

18. век род  

Кућа

19. век род  

Кућа

20. век род  

Кућа

 

Род

 

Кућа

Велики Борак 3 7 / / 9 151 14 87 1 1 27 249

 

И табеларно Петар Ж.Петровић обзнањује да у Борку постоје три старинска рода (староседеоци) са седам кућа, да се у 18. веку до Првог српског устанка досељава још девет родова изграђујући 151 кућу. Такође, у Борак се у 19.веку досељава 14 родова живећи у 87 кућа, а у летимичном попису се евидентира да је само један род досељен у 20.веку. Збирно посматрано по Петру Петровићу Борак је пред Други светски рат имао 27 родова са 74 фамилије који су живели у 249 кућа – домаћинстава.

Први пописи

У првом катастарском попису 1528. године забележено је да Борак, са суседном напуштеном мезром Сип има 22 српска дома, 30 одраслих мушкараца, 1 удовицу и 1 свештеника.

Разрез и наплата пореза је била нужна обавеза грађана, па је по попису из 1536. записано да је по висини прихода Борак био на првом месту у околини са 5773 акче (сребрни дукат – 38 акчи), а порез је даван у житу, стоци, дувану и акчама.

Староседеоци

По предању Косанићи, Трифуновићи и Јовичићи припадају старинским родовима Борка. Поуздана претпоставка је да су њихови преци живели на територији Борка и почетком 18.века за време владавине Мађара, да су се селили након доласка Турака око 1738.године, али су ипак одолели изазову коначног збега. Потврду тој тези говори и предање о роду Трифуновића да су они имали своје имање у „Преку“ (земља преко Саве у Мађарској), па и данас њихову породицу зову „Швабићи“.

Предање о роду Косанића  да их је увек једна кућа је одрживо и данас. У ужем смислу схватања појма те фамилије готово је сигурно да роду Косанића припадају по Марјану, Пантелији, Владиславу, Стојку, садашње фамилије. Марјанчевићи, Стојковићи, Пантелићи и Владисављевићи – сви славе Св. Трифуна. Косанићи су прво живели у потесу Кућина у близини данашње железничке станице на прузи Београд – Бар, а Јаран Обрадовић син Обрада и унук Владислава је био кнез у селу Хан.

Род Јовичићи који славе Петровдан више у Борку не живе. Једино домаћинство се одселило и постоји у Гунцатима.

Досељени родови и фамилије

-Досељени од 1738. до 1791. године

Од поновног доласка Турака на територију по Београдском мировном уговору из 1739. па до окончања Кочине крајине Срби су се досељавали на садашњи простор Борка највише приликом сеобе под патријархом Арсенијем Јовановићем – Шакабентом. По Петровићу 9 родова се тада доселило из источне Херцеговине, северне Црне Горе и области Рашке.

Чарапићи су прави Дробњаци, по некима Кучи, а они су једни од три српска племена присаједињених из Херцеговине Црној Гори. У сеоби су прво дошли из околине Призрена и Пећи, па у Београд, а из Београда су се расули по његовој околини попут Мионице, Рипња, Белог потока и Борка. Записано је да су се од три брата Чарапића два Остоја и Стојак настанили у Борку, а Васа у Белом потоку. По Остоји настала је фамилија Остојић, а по Стојаку фамилија Стојаковић. Од Остојића, по сину Максиму настали су Максимовићи, а по сестри Насти – Настићи док су Стојићевићи настали од Стојаковића. Бавећи се трговином након неколико десетина година у Борак се досељавају Давидовићи који потичу од родоначелног рода Чарапића.

 Чамџије. По Петру Ж. Петровићу изведен назив рода Чамџије не пружа сигурне податке о пореклу и дубини родослова. Због неустрашивости бесмртног јунака – Милисава Чамџије и његовог брата Иванка се њихова породица заједно са Милановом скривала због освете од Турака. Истраживањем уз помоћ друштва „Орашац“ и веродостојношћу логичних предања се да закључити да су то били Милинковићи, а отац Милинко са својом породицом доселио се у Борак из Херцеговине и ту заимао 5 синова: Иванка, Милисава, Милана, Матеу и Петра. У смушним ратним временима старији Иванко, Милисав и Милан стварају своје породице од којих настају фамилије Иванковићи, Милановићи а по надимку Милисава –  Чамџићи. Отац Милинко по пропасти Кочине крајине скрива своју породицу у Трудељ код Рудника. Ту окончава свој живот, а син Петар се враћа у Борак од кога настају Петровићи – Жиарски, док Матеа остаје у Трудељу и од њега постају данашњи Матићи. И по Милинку – Милинковићи који захваљујући Карађорђевој препоруци о „захватинарству“ имају веће земљишне поседе.

Марковићи добише име по најстаријој и најугледнијој мушкој глави Марку који из Херцеговине преко Пећи и Призрена дође у Борак са братом Богданом и Петром и у њему изродише  потомство. По Марку фамилија доби презиме Марковић,а по Богдану насташе Богдановићи. Марко доби сина Симу – српског кнеза, а кћер Мара после погибије мужа поста глава породице, па по њој насташе Марићи. Друга Маркова кћер се уда у Степојевац у кућу Павла Маринковића. Богдановића у Борку данас има неколико кућа, а по Богдановом унуку Јовану се оформише Јовановићи који ради успомене на свог рођака кнеза Симу узеше тек крајем 19. века презиме Кнежевић.

Највероватније да и данашњи Миловановићи који славе Св. Јована потичу од Јовановог унука Милана, потомка Кнежевића, а названи су и Мусићи по оцу Муси.

Бесниковићи – Татарски. Данашње фамилије Миловановићи и Ивановићи потичу из Бесника код Берана. Члан породице Миловановића Сима је био један од најбољих поштара – татара Србије, а њихова кућа је једно време била пошта и архиварница Србије. Презиме Миловановић су добили по татар Симином деди Миловану. Сима је имао синове Илију, Милована и Ивана. Од Ивана настала је данашња фамилија Ивановићи. И данас стара кућа Миловановића саграђена 1802.године одолева зубу времена.

По сведочењу Ивановића тврди се да су Марковићи који славе Св.Стефана настали од Ивановог брата Марка. Такође, незапажено на југу села се налази кућа фамилије Лазаревић која потиче из Бељине. Наиме, након смрти мужа мештанка Борка из рода Миловановић се враћа са сином у очев дом који јој уступа имање и гради кућу на садашњој локацији.

Поповићи су досељени из Херцеговине. Са сигурношћу се зна да им је предак Станоје био свештеник и да је свештеничку дужност обављао и у Борку. Након разарања Ханске цркве Станоје склања породицу у Трудељ да би сачувао потомство. Тамо без цркве обавља свештенички позив и умире. Сахрањен је на локалитету који се зове по њему „Поповина“ где постоји и камени белег. Његов син, млади поп Сима прима службу у Колубарском Лесковцу служећи у обновљеној данашњој цркви Свети Димитрије у Лесковцу. Данас његови потомци живе у Великом Борку под презименом Поповићи.

Ћатићи. По попису пореских глава из 1836. године забележено је да је у Борку живео ћата Димитрије Пантелић. Он је иначе био писар код Симе Марковића. Зна се да је дошао из Херцеговине и да је у Борку имао два сина: Луку и Јакова. Породица по Јакову – Јаковљевићи се расу, а од Луке насташе Лукићи, док се по Димитрију остали потомци назваше Димитријевићи.

Фамилије Стојановић више у Борку нема, а хроничари данашњег становништва Борка тврде да потичу од Ћатића, од Димитријевог брата Стојана. У више породичних колена им се мушка деца нису дуго задржавала у животу, па су поступно у куће прихватали зетове створивши нове фамилије и породице. Цветковићи и Петровићи управо тако насташе, а потичу од македонских Цинцара, док су Дејановићи дошли из околине Прокупља.

Радојичићи – Миловановићи славе славу Св. Јована и представљају старије досељенике, али се поуздано не зна одакле су се доселили. Претпоставља се да су  из „Крштене Србије“ дошла два брата Милован и Радоје. Од Милована су настали Миловановићи који славе Св.Јована и Радојичићи.

Пламенићи. Преци рода Пламенића потичу од ратничког племена Пламенац из Црне Горе, а досељени су у Стари Влах – Горје јужно од Златибора. Живели су у катунима. Бежећи од турске освете две сестре удовице Гуњавка и Прхута по предању дошле су у Борак око 1840. године. Од Прхуте по Јели, Павлу и Матеји су настали Јелићи, Павловићи – „Лујкови“ и Матејићи, док су од Гуњавке по Јовану, Томи и Јанку настали Јовичићи, Томићи и Јанковићи. У Борку су Јовичићи најбројнија фамилија, а од Павловића је остала једна кућа чији се власник одселио у Америку.

-Досељени од 1791. – 1840. године

По попису из 1818. године по завршетку Другог српског устанка Борак је имао 59 кућа. Упоредно тада Вранић има 80, а Барајево 56 кућа. Већ 1821.године Борак има 174 пореске главе од којих је 91 мушкарац настањени у 62 породична дома, а 1835. има 73 куће. Досељавање се обнавља посебно после доношења Сретењског устава и конституисања општинске скупштине Борак када је било очигледно да Србија има одлике суверене државе, у Борак долазе још 9 родова, па по попису из 1844.године у Борку живи 637 становника.

Стекићи – Марковићи долазе из Херцеговине, а од рода су Чарапића. Били су доброг имовног стања, а живели су у Борку у реону извора Срећковац. Нису имали мушке потомке после Другог светског рата.

Петровићи – Бугарски су дошли из Источне Србије. Предање каже да су из рода хајдук Вељка Петровића и да је њихов мушки потомак дошао жени у кућу. Данас их у селу има више кућа.

Нинковићи су дошли из Старог Влаха и данас их има више кућа направљених у Трњачкој мали.

Настасићи су дошли из Старог Влаха, а изведена фамилија од Настасића су Марковићи који славе Ђурђиц.

Гоџићи – данашњи Николићи су досељени из Старог Влаха и данас имају бројну фамилију у Старовлашкој мали.

Минићи су досељени из Рашке области у време јачања власти Милоша Обреновића. Знатан број фамилија Минић данас живи у централном делу села.

Алексићи, данашњи Тодоровићи су дошли из Озрена код Горњег Милановца. Данас у Старовлашкој мали имају две куће.

Васићи су досељени из Босуте код Качера, са презименом Клисуре,  а у Борку данас живе Васићи, Ђукићи и Павловићи – Карићи са неколико кућа.

Росићи су дошли из Брђана код Чачка. По неколико кућа од Росића у Борку имају изведене фамилије, а то су: Крстићи, Илићи и Павловићи-Пајкови.

-Досељени од 1840. до 1900.

У периоду од 1840. до краја 19.века у Борку се доселило 14 фамилија, тако да по попису из 1884.Борак има 763 становника и 134 куће. У наредних десет година у Борак се досељава десетак фамилија па по попису из 1895.године Борак има 1.041 становника, од којих су 526 мушкарци, а 515 жена, живећи у 150 кућа.

Јексеровићи су били настањени у Босути код Качера, а једна се породица од њих доселила у Шопић. Бавила се трговином и формирала са групом трговаца варош Лазаревац. Из Шопића под презименом Пауновић, Паунов син Арсеније долази у кућу Владисављевићи који га присвајају. Он преузима презиме Владисављевић доносећи своју славу Светог Мрату.

Божићи су досељени из Сенте, из  Војводине. Највероватније да им је предак раније из Србије отишао у Војводину и учествовао у формирању Војне Крајине. Данас у Борку живе две породице, а има их и у Београду.

Вукосављевићи су досељени из Баје из Мађарске. У Борку више нема њихових мушких потомака.

Петровићи су досељени из места Војке из Војводини. Поседују имања у централном делу села са неколико породица.

Николићи су дошли из Жупање и данас их има у Борку неколико кућа примереног имовног стања.

Живановићи су дошли из Лисовића. Наиме, мајка се преудала у Крстиће у Борак, довела сина, а он задржава презиме оца и преузима славу Крстића. Данас нема мушких потомака.

Стефановићи су дошли из Кораћице – село под Космајем. Купили су плац од Петровића и ту водили абаџијску радњу у центру села. Њихова кћер доводи, по погибији брата, мужа Велимира из породице Миловановић у кућу.

Стојановићи који славе Ђурђевдан су досељени из Срема. „Жика“ Стојановић – солунски ратник води ковачку радњу. Кћер се удаје у Београд у фамилију Ступар која је дошла из Бачке Паланке, али се и данас њени потомци брину о матичној кући.

Радовановићи су Роми пристигли из Рипња на поклоњено имање у Борку. Данас постоји неколико њихових кућа.

Петровићи који славе Св. Трифуна су из Бељине. Лука Петровић долази из Бељине на имање Богдановића, оженивши Љубицу чији је отац претходно из рода Миловановића – Бесниковићи дошао у кућу жени која је од Богдановића.

Витомировићи су досељени из Мале Крсне у Борак. Данас живи једна породица у Трњачкој мали.

Николићи – Сокини су досељени из Црне Горе. Од Куча су. Били су пословни људи, а по предању по баба Соки их зову „Сокини“. И данас њихови потомци се баве приватним предузетништвом.

Николићи – Гргини потичу из Војводине. По традицији су поштени и добри мајстори. Њихов предак је дошао у Борак бежећи од освете локалних моћника који су били склони лоповлуку.

Поповићи – Јозићи су дошли у кућу Стојићевића. Потичу од Павла Поповића – совјетника Београдске нахије. У Борку живе две породице.

Стекићи су из Вранића. Јеремија Стекић је дошао у кућу Грујице Јелић оженивши његову кћер Драгу. Јеремија је погинуо у одбрани Београда 1915., а кћери су му се удале у Борак, Лесковац и Јунковац.

-Досељени 1900. – 1945. године

У периоду од 1900. до почетка Другог светског рата у Борак су се доселиле 4 фамилије.

Спасојевићи су из Железника, а купили су имање од Петровића – Бугарских доселивши се 1902.године.

Рашићи. Предак Рашића је из Вранића. Након продаје имања ради лечења дошао је у кућу Ивана Радојичића у Борак. Оженио се његовом сестром Милевом и добио сина који данас живи са породицом у Београду.

Госићи су дошли из Бождаревца. У Борку су отворили столарску радњу и први су у селу имали вршалицу парњачу. Данас живе у Барајеву, али се брину о породичној кући.

Танасијевићи су досељени из Баћевца и у Борку постоје две куће.

Крајем 19.века и почетком 20.века увећан је драстично број становника великим природним прираштајем. Жене су рађале у просеку више од 5-оро деце, па се и поред великих људских губитака у Првом светском рату Борак по броју становника повећао. По попису из 1921.године Борак је бројао 1.963 мештана који су живели у 198 кућа, а по попису из 1931.године Борак има 2.296 становника од којих су 1.116 мушкараца и 1.180 жена.

Највећи број новостворених фамилија у Борку је настао доласком зетова у куће, и то: Стеванчевићи – Глумчево Брдо, Трајковићи – Лесковац Колубарски, Бркићи – Баћевац, Милованчевићи – Бождаревац (сви у Богдановиће); Јањићи – Херцеговина, Студен (Владисављевиће); Лалићи, Марковићи (Ивановиће); Саковићи, Рајковићи (Илиће); Стекићи (Јелиће); Јевтићи, Николићи, Радосављевићи (Мариће); Ивановићи, Димитријевићи (Марковиће – Галци); Ранковићи, Јашаревски, Ђелмаши (Милановиће); Васићи (Миловановиће); Филиповићи, Миловановићи, Бранковићи и Јовановићи (Цветковиће); Радошевићи (Чамџиће); Радовановићи и Гогићи (Миниће); Ивановићи (Настасиће); Бордијашевићи (Николиће); Краставчевићи и Јовићи (Николиће); Богојевићи и Панчићи (Павловиће); Јовановићи (Павловиће); Ђорђевићи, Козлице, Миловановићи (Радојичиће); Бурнићи (Стојаковиће); Ступари (Стојановиће); Миладиновићи (Стојићевиће).

Демографске промене од 1945. године

Завршетком Другог светског рата, развојем индустрије градови су постали жељено станиште многих радно способних људи, а посебно Београд. Људи су се запошљавали, а близина Борка Београду је била значајна повољност за стварање пристојне основе за живот посебно након успостављања уредног путничког саобраћаја.

Број становника у послератним годинама нагло расте  и због повећаног наталитета, па Борак по попису из 1948. има 2.280 становника, да би 1953.године имао највећи број становника од свог постојања. У 540 домова живело је 2.303 мештана, од којих је 1.131 мушкарац и 1.172 жене. На повећање становништва је утицало и склапање бракова са опредељењем да се породице оформе на имању супруга у великој мери се променила демографска слика села.

По задњем попису из 2011. године Борак има 1.351 становника са 131 фамилијом што је велики пад броја становника. Своје фамилије са по неколико чланова домаћинства је оформило 29 призетка, 2 довотка, и 13 повратника. Двадесетак људи се налази на привременом раду у иностранству, а после задњих ратова у Борак је избегло   14 породица претежно из Српске Крајине. Са југа Србије у Борак се доселило 38 особа, а из Београда у викендице се настанила 126 особа. Одселило се  27 људи у Београд претежно код деце.

Поред централног дела села у коме станују „староседеоци“, на Ибарској магистрали и у реону Шумица постоје два викенд насеља. Све више људи је који викендице користе за становање или их продају људима који се стално настањују у Великом Борку. Тенденција досељавања нових становника је све већа.

По националној припадности у Борку живи 1320 Срба (96,96%, Црногораца – 7, Рома – 6, Југословена – 5, Македонаца – 3, Муслимана – 2, Хрвата, Украјинаца, Словенаца, Румуна по 1 и 10 је без изјашњења).

Од 1060 пунолетних становника Борка просек старости је 44,4 године (40.7 М – 41,1 Ж). Преко 15 година старости у Борку има 1102 становника од којих је 100 мушкараца неожењено, а 62 жене неудате. Стање разведених је 21 мушкарац, а 14 жена.