Значајни догађаји ХХ-ог века

Балкански и Први светски рат

Најважнији догађаји почетком 20.века после „Мајског преврата“ 1903. године и Анексионе кризе 1908. године били су Балкански и Први светски рат – Велики рат. Као и за време ранијих буна и устанака становништво овог краја је узело учешће у ратовима да брани своју слободу и огњиште.

Балкански ратови

српска војска 2

Слика: Илустрација српска војска 1

У првом Балканском рату 1912. је српска војска на бојном пољу поразила Турке, а у Другом Бугаре посебно у биткама за Куманово, Битољ и на Брегалници.

 
 
 
 
 

Велики рат: 1914 – 1918 година

Српска Војска

Слика: Илустрација српска војска 2

Аустроугарска напада Србију августа месеца 1914.године. Срби после победа на Церу и Колубари и пораза на Мачковом камену се повлаче преко Албаније, Након пробијања Солунског фронта територија Борка је ослобођена на Св. Луку 31.октобра 1918.године.

 
 

Жртве за слободу

Велики број војно способног и цивилног становништва је изгубио живот за време Првог светског рата. Највећи број жртава су однеле Церска и Колубарска битка, битка на Мачковом камену и повлачењу преко Албаније, као и „пегави тифус“ као вид тада незабележеног биолошког рата. Ратници су сахрањени на Зејтинлику и Виду (Грчка), Матхаузену (Аустрија), Нађмеђеру (Мађарска), а посебно у Спомен костурници у Лазаревцу. Многима се ни гроба не зна. Поједини су сахрањени на локалним гробљима попут Драгољуба П.Миловановића – Драјана****.

Готово да није било фамилије, а да није имала погинулог ратника.   Имена палих ратника су уклесана на спомен плочама које се налазе у цркви Св. Димитрије у Колубарском Лесковцу.

На бојиштима и логорима страдало је 125 Борчана, и то: Богдановић  Ј. Милан, Богдановић М. Радоје, Богдановић М. Стеван, Владисављевић Р.Арсеније, Владисављевић А. Радојко, Давидовић Р. Живко, Давидовић Н. Живота, Давидовић Ј. Радован, Живановић Ђ. Живко, Живановић Ђ. Јаков, Живановић Ђ. Нинко, Иванковић Р. Милорад, Иванковић Ј. Петар, Иванковић Р. Тихомир, Ивановић Ј. Живко, Ивановић С. Иван, Илић А. Драгомир, Илић И. Драгутин, Илић П. Спасоје, Илић М. Тихомир, Јелић Р. Драгомир, Јелић М. Миливоје, Јовичић Ј. Велимир, Јовичић К. Милан, Јовичић К. Милић, Јовичић В. Милорад, Јовичић Л. Остоја, Јовичић К. Радосав, Јовичић М. Тихомир, Кнежевић Ј. Војислав, Кнежевић М. Грујица, Кнежевић М. Иван, Кнежевић М. Миливоје, Кнежевић Ј. Милорад, Кнежевић Ј. Урош, Косанић Р. Вујица, Крстић Т. Иван, Крстић Г. Јовица, Крстић Ж. Милан, Крстић Ј. Милан, Крстић Г. Милоје, Крстић Ј. Петар, Максимовић М. Стеван, Маријанчевић П.Милован, Марић П. Матеја, Марковић Д. Дмитар, Марковић М. Милорад, Марковић В. Остоја, Марковић О. Остоја, Матејић Ј. Илија, Матејић Д. Павле, Милановић П. Драгутин, Милановић П. Јовица, Милановић И. Павле, Миловановић Ж. Драгомир, Миловановић М. Иван, Миловановић И. Милан, Миловановић П. Милан, Минић Н. Велимир, Минић Ђ. Милорад, Минић Ж. Милорад, Настасић С. Ивко, Настасић П. Милисав, Николић А. Вељко, Николић Н. Драгутин, Николић П. Иван, Николић П. Миливоје, Николић П. Милисав, Николић А. Паун, Николић М. Радивоје, Николић М. Радојко, Нинковић П. Милутин, Нинковић Л. Драгомир, Нинковић Г. Микаило, Нинковић Л. Миливоје, Нинковић Ј. Светомир, Остојић М. Вујица, Остојић Р. Милан, Остојић М. Новак, Павловић М. Милан, Павловић Р. Милијан, Павловић М. Милош, Павловић Ј. Обрад, Павловић Д. Радисав, Павловић М. Радоје, Павловић Р. Милија, Петровић С. Алекса, Петровић М. Велисав, Петровић М. Миливоје, Пламенић Ј. Велимир, Пламенић М. Велимир, Пламенић Ј. Костадин, Пламенић П. Милош, Пламенић Ј. Тихомир, Поповић М. Павле, Поповић Д. Петар, Поповић М. Рајко, Поповић Ј. Стеван, Радојичић П. Милош, Радојичић Ђ. Чедомир, Спасојевић М. Боривоје, Спасојевић М. Мијаило, Спасојевић М. Радивоје, Стевановић Р. Стеван, Стекић Јеремија, Стојаковић Д. Драгутин, Стојаковић С. Живко, Стојаковић О. Живојин, Стојаковић С. Живојин, Стојаковић В. Иван, Стојаковић В. Микаило, Стојковић И. Александар, Стојковић И. Драгомир, Стојићевић М. Павле, Стојићевић П. Добросав, Танасијевић М. Илија, Танасијевић Ђ. Милутин, Томић С. Драгољуб, Томић М. Максим, Томић М. Стеван, Томић М. Радивоје, Трифуновић М. Драгомир, Трифуновић И. Живан, Чамџић М. Витомир, Чамџић М. Милорад и Чамџић Ј. Ранко.

Из приложеног списка се може закључити да је Ђура Живковић сахранио сва три своја сина Живка, Јакова и Нинка. На бојном пољу гину браћа Иван, Миливоје и Милисав Николић, а Анка Спасојевић сахрањује мужа Мијаила и синове Радивоја и Боривоја.

*** У књизи „Српски витезови“ од Борчана је истакнуто име Драгољуба П. Миловановића који је за испољено јунаштво у биткама на Рајцу и Мачковом камену oдликован највишим војничким признањем Карађорђевићевом звездом са мачевима.

Доминација радикала

Од добијања државне независности 1878.године на Берлинском конгресу и формирања странака, па до завршетка Другог светског рата на општинским изборима у Великом Борку су изборе претежно добијали кандидати Српске радикалне странке. Најдужи председнички стаж је имао мештанин Велимир Стојићевић док је задњи председник предратне општине Борка до децембра 1941.године био Миодраг Јевтић. Кандидат Демократске странке Ђорђе Николић из Шиљаковца је  1935.године на кратко постао председник општине. Богате  породице Стојићевићи (Борак) и Јевтићи (Шиљаковац) наизменично врше функцију председника општине.

Уредбом од 26.априла 1922.године о подели земље по Видовданском уставу Велики Борак припада Београдској области, а од 1929. Дунавској бановини. Такву поделу су задржали и окупатори у Другом светском рату.

Време Другог светског рата

Други светски рат вођен од 1939. до 1945. године а био је највећи оружани сукоб у историји човечанства са учешћем више од 100 милиона војника. Рат је изазвао  велике жртве цивила и војника од преко 50 милиона на страни савезника,  а 12 милиона на страни Силе осовине.

-Почетак рата и капитулација

Вољом обновљене Немачке под вођством Адолфа Хитлера се напада Пољска 1. септембра 1939.године чиме је отпочео крвави Други светски рат.

Протокол о приступању Југославије Тројном пакту Владе Цветковић – Мачек је 27. марта оборен војним пучем. Малолетни краљ Петар II преузима краљеву власт, а Владу образује генерал Душан Симовић. Неколико Борчана пре свега абаџијских радника учествују на демонстрацијама, а Радован Петровић – Рака је и хапшен.

Настојећи да од Балкана створи своју поуздану интересну зону војна сила Трећег рајха је              6. априла без објаве рата напала и главни град Краљевине Југославије – Београд. Борчани су у јутарњим часовима од својих кућа гледали налете авиона „штуке“ и слушали детонације бомби.

 Убрзо после бомбардовања већине градова Србије за дванаест дана народ је изгубио слободу, а држава суверенитет. У априлском рату једини Борчанин  у униформи Краљеве југословенске војске Будимир Јовичић је погинуо код Марковца у близини Младеновца.

Окупатор 1. маја 1941. године формира Прву квинслиншку српску владу под називом Комесарска управа и на чело ставља пронемачки оријентисаног министра унутрашњих послова Владе Милана Аћимовића.

На превару да ће вршити јавне радове у околини својих села војне обвезнике из Борка, Шиљаковца и Арнајева су са зборног места у Степојевцу у јуну месецу 1941. године отерали у заробљеништво. Око 50 Борчана је радило у радним логорима и на приватним имањима крај Дрездена.

-Организовање отпора

Незадовољство народа је све присутније. Јача жеља за успостављањем стања отпора. Формирање народно-ослободилачких партизанских јединица има подршку народа. Између 1. и 2. јула 1941. године на Космају је формиран Космајско-посавски народноослободилачки партизански одред са две Космајске и две Посавске чете.

У периоду од 7. до 14. августа у Борку борави Друга (београдска) посавска чета са командиром Божидаром – Бошком Марковићем. У чети је и атлетичар Станко Џингалашевић предратни репрезентативац на дугим пругама.

У партизански покрет ступа 21 Борчанин: Милисав Богдановић, Радисав – Јелача Јелић, Миливоје Косанић, Милијан Маријанчевић – Бабин, Владимир Марић – Владика, Михаило Марић, Будимир Марковић – Буца, Живомир Марковић – Жија, Милинко Миловановић – Јаре, Никола Минић, Бранислав Николић – Темпо, Бранислав Николић – Маринков, Радомир Николић, Чедомир Николић, Миодраг Нинковић, Чедомир Нинковић, Златомир Петровић – Џенерика, Златомир Павловић – Златика, Милорад Пламенић, Живко Стојићевић и Владимир – Вава Чамџић. Такође избеглице Мартин Ковалић – Чех и Драгутин- Драшика Стефановић ступају у партизане.

Велики народни збор је одржан у Борку 25.августа 1941.године на коме је говорио Миладин Ивановић, командант Београдског батаљона. После збора изабран је Народноослободилачки одбор од најугледнијих мештана села, у саставу: Владимир Вава Чамџић, Стеван Милановић, Јован Максимовић, Љубомир Трифуновић, Радован Петровић – Бугарски и Витомир Илић.

-Репресивне мере и последице

Да би учврстили контролу над Србијом и умањили незадовољство народа уместо Комесарске управе Немци формирају 29. августа „Владу националног спаса“ под вођством Милана Недића. У Борку новоформирана Влада дуго није могла наћи личност која би је званично представљала и вршила власт.

Хитлер је 16.септембра наредио свом фелдмаршалу Листу команданту за југоисток да најоштријим мерама угуши слободарске организације у Србији у сарадњи са српским наоружаним јединицама које контролише  тек фомирана Недићева Влада.

Недић организује „Српске оружане одреде“ – српску државну стражу. Љотић 17. септембра формира ткз. Српску добровољачку жандармерију. Коста Пећанац подржава окупатора. Дража Михаиловић не признаје капитулацију југословенске краљеве војске и склања се на Равну гору. Пропагандне активности актуелне власти појачавају све већу колебљивост.

У вртлогу идеја и практичности партизани 28.октобра стрељају носиоца Карађорђеве звезде Љубомира Љубу Трифуновића.  Довели су га Мељачани под наводном оптужбом да је помагао непријатељу у паљењу Мељака и Баћевца и за колебљивост. Стрељан је заједно са Живком Петровићем – Ћатом из Бождаревца.

Припадници Немачког 125. пешадијског пука при повлачењу из Грчке крајем октобра убијају сељаке и пале куће по Вранићу, Мељаку и Баћевцу. У Борку  се 29.октобра сукобљавају са борцима Посавског одреда. После сукоба Немци стрељају 11 Борчана : Радојицу О. Јовичић, Јована М. Максимовић, Радојицу В. Марић, Благоја М. Петровић, Стевана  С. Стојановић, Миливоја Р. Стојковић, Драгомира М. Томић, Ђуру Р. Томић и Радисава В. Томић. Такође узгред убијају власника гостионе Драгољуба-Љубу Марић, Чедомира Нинковић и Александра Поповић. Међу њима погођени пушчаним мецима су пали отац и син Љубисав М.Иванковић и  Радиша Љ. Иванковић.

Истог дана после стрељања у Доњој мали Немци селективно пале око 40 кућа мештана који не подржавају окупациону власт. Такође је спаљена до темеља и зграда основне школе са архивом.

Под притиском јаких окупационих снага и несташице муниције партизанске јединице се повлаче ка Руднику па за Санџак. Настаје велико прегруписавање партизанских снага и покрета у три правца. Непрепознатљиви се у борбама враћају кућама од којих неки настављају отпор кроз илегални рад, а други настављају борбу у оквиру новостворене јединице Београдски батаљон. Златомир Петровић, Радисав Јелић, Миодраг Нинковић, Живко Стојићевић, Милинко Миловановић – Јаре и Бранислав Николић – Маринков су затварани и мучени и пуким случајем остали у животу.

Батинање сумњивих и непослушних је било опробано средство терора. Према непотпуним подацима 20 Борчана је тучено од стране власти, а посебно у позним данима рата од четника. Лазар Милановић је премлаћиван више пута, а Борисав Васиљевић из Гунцата члан „црне тројке“ четничке Посавске чете је на суђењу изјавио „да је у Борку једном грбавцу ударио 15 батина“.

Будимир Марковић – Буца, Живомир Марковић – Жија, Бранислав Николић – Темпо, Златомир Павловић – Златика су октобра 1944. поново приступили Народно-ослободилачком покрету Југославије.

Због чињенице да председник општине Борак Шиљаковчанин Миодраг Јевтић није сарађивао са успостављеном влашћу, па грађани нису могли да врше многе послове ван територије Борка Никола Пламенић, познат по томе да је се знао супротставити свакој власти, по наговору мештана прихвата улогу председника општине и бива именован од стране Недићеве Владе. Функцију врши до маја 1942. Наслеђује га Тихомир Николић – Тића, а њега наредне године Велисав Нинковић – Веле.

У Руду на формирању Прве пролетерске бригаде 22. децембра 1945. године учествују:  Владимир Вава Чамџић (погинуо јула 1943.године на Палама код Реновице), Чедомир Николић (погинуо код Мркоњић града 1942.), Радомир Николић и Златомир Петровић. Радомир Николић је једини Борчанин носилац Партизанске споменице.*****

***** Једини носилац Партизанске споменице 1941. – 1945. године, Радомир Николић рођен је у Великом Борку, а по занимању је био земљорадник. Одмах по дизању устанка приступио је јединици која је постала саставни део Београдског батаљона. Био је борац и старешина у Првој пролетерској бригади. У чину мајора пензионисан је, а сахрањен је после рата у дубокој старости у Смедеревској Паланци.

Марта 1942. године након тешког испитивања од специјалне полиције у Јајинцима су стрељани Милисав Богдановић и Никола Минић, а Милић Маријанчевић је за пример обешен у Чумићима код Крагујевца.

У лето 1942. године Немачке окупационе снаге известила су Вермахт да је Београд остао без Јевреја, а да је Србија друга европска држава после Естоније са решеним јеврејским питањем. На њихову жалост Јеврејин Стеван Адут је четворогодишњи рат провео у Великом Борку, касније се и оженио мештанком и живот проживео у Степојевцу. Такође, муслиман Заим је провео време рата у Борку. Обојицу ниједна власт ни појединац нису пријавили окупационој власти и по цену смрти.

Након наредбе команданта Трећег батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса Југословенске војске у отаџбини Милорада Тодоровића – Ситничара и вишедневне истраге 18. децембра 1943.године у центру Борка испред Кошева четници су стрељали, како је у пресуди назначено „ 10 комунистичких јатака“, и то: Костадина М. Богдановића, Радомира Љ. Маријанчевића, Обрада Ђ.Миловановића, Милорада М. Пантелића, Милорада К. Пламенића и Милорада Д. Поповића, као и два Лесковчанина: Велисава и Живослава Живковића (отац и син) и два Шиљаковчанина: Марка и Властимира Тодоровића (отац и син).

Након Тројичног вашара организујући заседу Равногорцу Мићи Васићу починиоцу убиства гостионичара Ивка Нинковића и младића Селимира Јовичића у Борку на главном сеоском путу гину два члана руководства СКОЈ-а за Посавину Милорад „Мика“ Ћурчић из Баћевца и Милован Љубинковић – Попић из Губеревца.

Под неразјашњеним околностима 16.јуна 1944.године је погинуло 5 Борчана у Сибници: Светислав Спасојевић, Александар Настасић, Димитрије – Мија Миловановић, Вукомир Јовичић и Милорад – Баја Илић.

„Када се у јесен већ осмехивала слобода“  6. септембра 1944.године после саслушања у кући Грујице Јелића крај извора Косинац стрељани су на смрт осуђени од стране четника 12 родољуба, од којих су Алекса Милић, Драгутин Јовановић – Дражика, Михаило Ж. Танасијевић, Никола Јовановић и Велимир С. Стекић били становници Сремчице. Других 6 су житељи Велике Моштанице, а један је живео у Степојевцу.

Пад фашизма – крај рата

Без великих савезника у Европи крајем 1944.године Немачка је остала усамљена. Порази у Русији, Арденима и губици савезника на бојиштима у Азији и Африци само су обриси очитог пораза фашизма.

Водећи борбе са непријатељским снагама за коначно ослобођење државе народно-ослободилачки покрет се сели 1944.године у Шумадију. Код Мељачке школе се води одлучујућа битка за ослобођење територије општине Барајево. Четници заједно са немачким снагама се повлаче ка Рипњу.

Пораз Немачке војске и цивилне колаборационе власти је на видику. У завршним операцијама за ослобођење земље у реону гробља Златара води се борба Немаца и бораца Војвођанске бригаде, при чему обе стране имају по неколико десетина мртвих. Немци у повлачењу и паници претежно на њивама 19.октобра 1944. убијају десеторицу мештана: Радојицу М. Ивановић, Митар С. Ивановић (отац и син), Милоша М. Ивановић, Иванка М. Марковић, Димитрија Ж. Миловановић, Славољуба Р. Минић, Драгољуба Р. Николић, Живорада Д. Павловић, Милутина С. Томић, као и Драгана избеглицу.

Коначно ослобођење овог краја са ослобођењем Београда народ је дочекао одушевљено. Ради коначног ослобођења целокупне територије државе Југославије борбе се настављају посебно у долинама Срема. За борбу се јављају добровољци, а међу првима је једна жена Милена Петровић – Бугарски која учествује у борбеним дејствима на Сремском фронту. Након попуне 18. новембра на Сремски фронт одлази још 47 Борчана, и то: Живорад Владисављевић, Борисав Давидовић, Борисав Ивановић, Светолик Ивановић,  Миливоје Илић, Живота Јелић, Драгиша Јелић, Иванко Јовичић, Светислав Јовичић, Живомир Јовичић, Лепомир Лукић, Вукомир Лукић, Сава Марић, Живко Марић, Добривоје Максимовић, Живомир Марковић, Паун Милановић, Живота Марковић, Будиша Миловановић, Милија Настасић, Милорад Настасић, Милосав Настасић, Живота Николић, Радисав Николић, Слободан Николић, Драгослав Николић, Светомир Николић, Драгослав Нинковић, Миодраг Остојић, Радојко Петровић, Радисав Петровић, Милован Пламенић, Александар Поповић, Војислав Радојичић, Божидар Трифуновић и Добривоје Трифуновић.

Борци су распоређени у Прву дивизију под командом Коче Поповића. У борбеном распореду су били укључени у Прву пролетерску, 13. хрватску и 3. крајишку бригаду. Живот је изгубило 13 Борчана на сремским пољима: Живорад В. Владисављевић, Борисав М. Давидовић, Миливоје В. Илић, Живота М. Јелић, Сава В. Марић, Добривоје Ј. Максимовић,  Милорад Д. Настасић, Радисав М. Николић, Слободан Љ. Николић и Војислав Р. Радојичић, а  Милијан В. Настасић, Борисав М. Ивановић, Паун Ј. Милановић су погинули у најжешћој бици за Товарник. Неки су сахрањени у Борку, а неки у групним гробницама, па су им имена уклесана на спомен-обележју посвећеном пробоју Сремског фронта у Шиду који је пробијен 12. априла 1945.године.

Добривоје Максимовић даје свој живот 5. маја 1945. у месту Полешник код Загреба. На захтев супруге Радмиле да се из болнице у Крагујевцу где је лечен након рањавања у борби врати кући и види тек рођену кћер Наду одговара „Радо убили су ми оца, а ко ће ослободити земљу ако се ја не вратим брзо на фронт“.

Пре завршетка рата у Београду 8. марта 1945.године основана је коалициона југословенска Влада са Титом као председником и Иваном Шубашићем као министрем иностраних послова. Договорено је да се питање краља Петра II дефинише тек након одржаних избора за уставотворну Скупштину.

Падом Берлина 2. маја 1945. године дефинитивно је сломљен отпор Сила осовине и идеологије Адолфа Хитлера. Нова Немачка Влада са адмиралом Деницем је капитулирала, а 9. маја је објављена капитулација.

У току четворогодишње окупације иако сврстани у различите органе власти и униформе Борчани се  нису међусобно, изузимајући изузетке, сукобљавали. Равногорци, командири јединица  Југословенске краљеве војске у отаџбини Борисав Кнежевић, Алекса Николић и Велимир – Веца Милановић, а и представници Недићеве власти Никола Пламенић, Тихомир Николић и Велисав – Веле Нинковић су доживели дубоку старост после рата.

Немачки генерал Херман вођа СС и полиције у Србији 30. августа је обавестио Немачку команду да четници Драже Михаиловића воде непрекидне борбе са комунистима, да Тито са великом енергијом спроводи свој план и да је опасно угрожена позиција и интерес немачких трупа.

Милан Недић у поноћ 4./5.октобар распушта Владу и ради нових акција се премешта у Кицбил у Аустрију. У долини Западне Мораве су се сливале готово све четничке јединице. Пешице или возом из Рипња и десетак Борчана делујући у формацији Авалског корпуса је стигло у Краљево, а одатле продужило преко Ивањице у Санџак. Стално су трпили губитке повлачећи се са Немцима ка Босни од савезничке авијације.

Припадници четничких формација: Радомир Лукић, Радомир Марић, Живан Настић, Милан Крстић и Чедомир Чамџић су у повлачењу изгубили своје животе у планинама Босне и Херцеговине, а Милијан Маријанчевић је осуђен на смрт па је егзекуција извршена на Умци.

У повлачењу четничких снага по завршетку рата најчешће мобилисани да буду штит у повлачењу или са мотивом да буду уз пријатеља настрадали су у повлачењу преко Санџака: Миша Ивановић, Витомир Миловановић, Миодраг Миловановић – Џалафтов, Милутин Миловановић – Лута, Младен Милановић, Миливоје Кнежевић, Радомир Петровић, Миливоје Петровић и Живко Радојичић.

Пошто је Борак био за те прилике богато место готово да није било војних формација које нису боравиле у њему. У Борку су боравили народни херој Ђуро Ступар, командант Горске краљеве гарде Никола Калабић и командант Авалског корпуса Југословенске војске у отаџбини Коста Трифковић.

Непосредни послератни период

Други светски рат у Југославији је завршен 15. маја 1945. године капитулацијом окупационих и квинслиншких снага у реону словеначких варошица Црна и Межице.

Већ по ослобођењу општине Барајево 10.октобра 1944.године, а на основу одлука Антифашистичке Скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС-а) се формира крајем године у Борку Народно-ослободилачки одбор који припада срезу Посавском, округу Београдском, са седиштем на Умци.

За председника је изабран Лазар Милановић – Лаза, узорни пољопривредник. Том одлуком и избором прокламовано је опште опредељење да власт припада народу. У ослобођеном селу мештани раде са великим полетом. Посебно је активна омладина. Ради се на поправци путева, шаље се одећа борцима на фронт, обилазе рањеници, организују приредбе, изучава теорија марксизма. Лазу до априла 1947.године мења Љубомир Остојић.

На бази договора у Влади Тито – Шубашић 11.новембра 1945. су одржани избори за Уставотворну Скупштину. За листу Народног фронта Александар Ранковић гласало је 90,48% бирача. Уставотворна Скупштина је на седници одржаној 29.новембра 1945. донела Декларацију о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије.

У Борку се обнавља до темеља уништена зграда основне школе и граде школски станови, а дограђује се и општинска зграда.  Спроведен је закон о аграрној реформи августа 1945.године, при чему је 20-так породица безземљаша добило власништво од око хектара земље да би исхранили своје породице. По том закону породици Стојићевић је одузето 50 хектара земље.

Од априла 1947.године Велики Борак улази у састав Београдског среза. Функцију председника до 1950.године врши Миливоје Радојичић – Лула, а секретара Живота Стеванчевић.

Био је то период за данашње прилике нестварног динамичног рада. Сељачка радна задруга се формира 14. јуна 1948. године под именом „Коча Поповић“ и ствара знатан капитал који се после њеног расформирања преноси у капитал ПКБ-а, а да никад задругари нису обештећени.

У јесен 1948.године одиграна је прва фудбалска утакмица на локалитету садашњег фудбалског игралишта након изршене експропријације земљишта.

Захваљујући масовном покрету и гвозденом дисциплином партијаца, а и богатој задружној традицији озидан је 1948./1949.године Дом културе. Импоновала је слика мушкараца, а и жена у кецељама како пеку циглу, носе малтер, доносе греде. О томе да се Дом културе по плану сагради улогу надзорног органа вршио је Влајко Васић из Бождаревца.

За резолуцију ИНФОБИРО-а није се изјаснио ниједан члан Савеза комуниста Великог Борка, али је Борчанин са станом у Београду Марко Крстић провео неколико година на Голом отоку.

Омладина Великог Борка је у већем броју учествовала на радним акцијама које су организоване на простору читаве земље. У склопу Пете београдске бригаде радило је више Борчана на изградњи аутопута Београд – Загреб. Њих 60-так је два месеца непрекидно 1949.године радило на изградњи фабрике „Иво Лола Рибар“ под руководством Раденка Пламенића у улози командира чете.

Фебруара 1950.године формирањем среза Липовичког, општина Велики Борак улази у његов састав, а председник је Будимир Марковић – Буца Живаничин.

Погоршање односа између Југославије и држава оба блока, недостатак сировина и потреба да се обезбеди храна за тек оформљену радничку класу у индустрији узроковали су потребу принудног откупа стоке и пољопривредних производа. Месни одбори су одређивали количине откупа за свако домаћинство у зависности од економске снаге и броја чланова газдинства. Одбивши примену репресивних мера тадашње власти према лицима која нису реализовала план откупа након хапшења оца Будимира Марковића, план откупа је реализован тако што је само неколико Борчана  одговарало пред Прекршајним судом за нереализацију плана откупа.

На изборима са више кандидата 1952.године побеђује Драгољуб – Драга Трифуновић вршећи дужност председника општине која поново припада срезу Београдском, све до краја 1955.године.

Применом закона о формирању пољопривредног фонда опште-народне имовине уводи се земљишни максимум од 10 хектара, па се породицама Николић, Поповић и Радојичић одузима тзв. вишак земљишта и предаје пољопривредним добрима и задругама.

Интензивно се од 1953. гради деоница пруге Београд – Бар у Борачком атару. Земљу са Чукаре и Минића брда запослени мештани распростиру на планираној деоници претежно ручним путем и коришћењем тзв. корди. Приликом копања  земље на Минића брда гине Милоје Миловановић.

У Тршћанској кризи Миливоје Пламенић, Добривоје Трифуновић и Светислав Јовичић су мобилисани и били у рововима у непосредној близини границе са Италијом код Горице.