Верски живот

Још од 3.века нове ере по одобрењу римског цара Проба одобрено је исповедање хришћанских осећања. Хришћански живаљ православне вероисповести увек је био доминантан на територији села Велики Борак. Вера, црква, манастири и светиње су били битан фактор опстанка српског народа.

У попису од 1528. године се као житељ Борка помиње поп Микул (Никола) без записа о постојању цркве. Са сигурношћу се може тврдити да је то била црква на садашњем локалитету Црквенац, а посвећена је Св.Георгију па и није случајност што данас најбројније фамилије у Борку највише славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Микулу – Николу мења његов син Вук Николић, а њега Микулин унук са презименом Вуковић.  Са записом о свештенику Вуку из Борка од 1560.године гаси се будућа прича о цркви у Црквенцу. Претпоставља се да је црква уништена 1526.године после турског освајања Београда. Иначе црква се налазила недалеко од данашње чесме Црквенац на локалитету под именом Старо село. Милан Ђ. Милићевић је записао у књизи „Кнежевина Србија“ следеће: „У селу Борак 7 сати на југозапад од Београда а на месту Црквенац држи се да је некада био локалитет манастира Борак“. На том месту где је био манастир Борак касније је нађена камена крстионица.

Веродостојан је податак да је на ушћу Барајевске реке у Бељанице недалеко од воденице Јаранице постојала Ханска црква. Била је изграђена од камена, посвећена архимандриту Михаилу и била је почетком 18. века централна црква околине. Забележено је у запису егзарха Јосифа Станојевића 1733.године да је у Ханској цркви свештеничку дужност обављао Планије (Пламенко) Радојевић рођен у селу Провишу у Херцеговини од оца Радоја. Свештеник родом из суседног села Лесковца Арсеније Јовановић по задатку је обављао свештенички посао после Планија у Ханској цркви.

Доласком више родова из „Крштене Србије“ око 1840.године у Борак најпре у Ханској цркви која нестаје па у Лесковцу долази на службу Станоје Поповић. Он се за време „Кочине крајине“ склања у Трудељ под Рудником, а Борчане касније опслужује његов син Сима. Ханска црква је срушена, а њени камени блокови су коришћени највише за градњу цркве у Бељини. Средином 18. века су управо формиране цркве Св. Димитрије у Колубарском Лесковцу и црква Архангела Михаила у Бељини.

  Поп Сима Поповић – свештеник

Човек из сенке, али велики пријатељ кнеза Симе Марковића и Милисава Чамџије. Био је свештеник Лесковачке цркве. Захваљујући његовим саветима и молитвама у невољама мештани Борка су стицали, учвршћивали веру, а знао је да са Дрине нема повратка. Исповедио је пре смрти Милисава Чамџију, а кнезу Сими је помогао у припреми тзв. Симине буне 1817.године. Након тога једва успева да спасе главу од Милошеве освете. Умро је на Богојављење 26.јануара 1841. године. Гроб му није обележен. Претпоставља се да је сахрањен  у порти Лесковачке цркве или крај оца Станоја у Трудељу.

Од давнина Борчани славе крсну славу. Од 74 фамилије које су евидентиране да живе у Борку до 1945.године Ђурђиц (17), Св.Јован (12) и Ђурђевдан (10) најчешће славе око половине фамилија у Борку.

У Великом Борку данас живи готово 100% хришћанско становништво православне вероисповести. Заветни дан је Св. Јеремије (Пророк 14. мај) а Литија се носи на други дан Духова (Тројице). Село има два гробља. Једно се налази у Доњој мали на локацији Златара, а друго у Горњој мали у потесу Горњих ливада. Борак данас припада парохији цркве Св. Димитрија.

Црква Св. Димитрија у Колубарском Лесковцу

Слика: Црква Св. Димитрија у Колубарском Лесковцу

Од давнина Борчани славе крсну славу.

Славе у  фамилијама

Ђурђиц (Трифуновићи, Марићи, Пламенићи, Јовичићи, Томићи, Јанковићи, Јелићи, Матејићи, Павловићи – Лујкови, Настасићи, Живановићи, Марковићи- Галци, Николићи – Гоџићи, Илићи, Крстићи, Павловићи – Пајкови и Стефановићи); Св. Трифун (Косанићи, Маријанчевићи, Пантелићи, Стојковићи, Владисављевићи – Јаранови и Петровићи – Рајини); Св. Јован (Богдановићи, Кнежевићи, Миловановићи – Јарци, Димитријевићи, Лукићи, Стојановићи – Зечеви, Цветковићи, Петровићи  – Соскови, Дејановићи, Миловановићи – Смиљкини, Радојичићи и Николићи – Гргини), Св. Стефан                (Миловановићи – Татарски, Ивановићи, Марковићи – Рачанови, Поповићи, Нинковићи, Тодоровићи, Николићи – Сокини и Лазаревићи); Св. Архангела Михаила (Иванковићи, Чамџићи, Милановићи,  Петровићи – Жиарски и Минићи); Ђурђевдан (Остојићи, Стојаковићи, Максимовићи, Настићи, Стојићевићи, Давидовићи, Марковићи – Стекићи, Вукосављевићи, Спасојевићи, Стојановићи – Ковачи); Св. Николу (Петровићи – Бугарски, Васићи, Павловићи – Карићи, Ђукићи, Стекићи, Госићи, и Рашићи); Велику Госпојину (Божићи); Петровдан (Јовичићи – Аћини и Петровићи – Стевини); Лазареву суботу (Поповићи – Јозићи); Петковачу (Витомировићи и Радовановићи); Св. Мрату (Владисављевићи – Арсини) и Ваведење (Николићи).

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail