Објављено у „Упознајмо Србију“.
У средњем веку на месту данашњег Борка било је насеље које се звало као и главни град Хрватске. – Правитељствујушћи Совјет српски, први орган извршне народне власти и прва пошта у Србији. – Шта је кнез Сима Марковић, први министар финансија, у својству председника Совјета одговорио Порти на једну понуду. – Због чега се Београђани пресељавају у Борак
Постоје два Борка у Србији: Мали и Велики Борак. Мали се налази у лајковачкој општини а велики у барајевској. У овом запису биће речи о потоњем. Занимљиво је да постојини један Борак код Омиша, један код Скендер Вакуфа и један у Херцеговини. Верује се да данашњи Велики Борак потиче из 18. века, када се овде населило десетак фамилија управо из тог херцеговачког насеља. Са собом су донели и име села. М. Ђ. Милићевић је, међутим, записао да је код данашње извор-чесме Црквенац налазио манастир Борак па је село по њему добило име. Ту је пронађена и камена крстионица. Но, много раније, у средњем веку, на простору данашег Великог Борка налазило се насеље Загреб. Према једном предању становници оближњег Старог Села су после напада некаквих освајача избегли, односно загребали главом без обзира и настанили се на овом простору. По другом, име села настало је зато што се говорило да је оно иза брега, па се временом опис стопио у име – Загреб.
Утврђено је да су се у 18. веку у Борак насељавало претежно становништво из северне Црне Горе, источне Херцеговине и Старог Влаха. Према попису из 2002, Велики Борак има 72 фамилије од којих су седам староседеоци. Данашњи Борачни поносе се својом историјом и пореклом, при чему старији воле дакажу да су Шумандинци, а млађи да су – Београђани. После окончања последњих ратова, на простору бивше СФРЈ, овамо је уточиште нашло седам породица, претежно из Српске Крајине. Али, најзанимљивије је да се у Борак пресељава велики број Београђана. Они праве или купују најпре викендице а временом настављају у њима да живе за стално. Записано је да се тако населило 143 особе, а исељено их је само 27. То су претежно они који су отишли да живе код деце у Београд.
Шта овај податак казује? Казује, наравно, да је лепо живети у Борку. У Народно позориште може се стићи за четрдесетак минута, колима, толико времена на путу проведу и многи Борчани запослени у Београду. Први аутобус за Београд одавде је кренуо чим су путеви асфалтирани, 1967. године, а воз – деоница Београд–Бар до Вреоца, осам година раније. Данас овом пругом саобраћа Беовоз, до Прокопа. Село има осмогодишњу школу, Дом културе, самоуслугу Сања и продавницу Hapy day, две кафане и кафић Казбланка.
Чуо сам овакав разговор:
- Где си пошла Баба-Милева?
- Идем, дијете, у Хапу дај да пазарим мало шећера…
- А где ти је па то?
- Одма, рано, поред Цасаблнце, тамо ди мој унук седи сваку ноћ…
Имајући све погодности, Борак не дели тешку судбину већине српских села која умиру са својим последњим становницима. Налази се на висоравни, у близини Космаја, а по њему жуборе или само сјаје као шумска ока обрасли травама и шумским цвећем – многобројни извори. Лепа су им имена: Косинац, Рибаковац, Бивољача, Врбица, Брестовац, Стубљака, Плочник, Точак, Срећковац, Грчковац, Дивостињ, Студенац, Бунарине, Црквенац… А није лепо што се не одржавају и не чувају од загађења. На Црквенцу, на пример, испирају посуде у којима је био отров за прскање њива а десетак метара даље уздиже се дивље сметлиште.
Поред толиких извора Борак има и потоке и реке. Борачка река Барајевица улива се у Бељаницу, највећу барајевску реку. У њу се уливју и Ђурковац и Опарна, а Рашинац је најдужи водоток који целом дужином протиче кроз село које, судећи по овим наводима, обилује водом. Могло би се помислити да се на поменутим рекама купа и пеца, плови чамцима, да воденице мељу… Ма јок. Нема од тога ничега. Реке и потоци су готово пресахли. Борчани, као и остали Барајевци могу се купати и пецати само још на барајевском вештачком језеру. А не баш давно, 1925. године, на Бељаници су чегртале 22 воденице. Само у Борку било их је три, а међу њима најпознатија била је Јараница. Некад било сад се приповеда.
А приповеда ми све ово Драгослав Јовичић – Уча, директор барајевског Центра за културу, Борчанин, пасионирани хроничар овог места.
На Википедији, својеврсној енциклопедији на светкој мрежи званој Интернет записано је само где се Борак налази и да је ,,реч Велики дописана уз име Борак због великих догађаја који су у селу одиграни за време Првог српског устанка.
У време Првог српског устанка, овај крај је дао више знаменитих личности међу којима су најпознатији кнез Сима Марковић (1768 – 1817) из Великог Борка и велики јунак Милисав Чамџија, који је остао запамћен по томе што је први испред устаника ушао у београдску тврђаву Калемегдан (Хај браћо Срби, крила соколова! К мени, к мени, ја сам на ендеку. И Чамџија већ на топу седи! На овај, Чамџијин знак, појачан је притисак и читава Београдска варош била је освојена).
У Великом Борку је 1805. године одржана прва Народна скупштина устаничке Србије. На Скупштини је установљен Правитељствујешћи совјет српски, први орган извршне власти у Србији. За председника Совјета изабран је прота Матеја А. Ненадовић, а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића. У Великом Борку, за време Првог српског устанка радила је и прва пошта у Србији.“
Драгослав Јовичић – Уча, међутим, тврди да овде није била прва Скупштина, већ трећа, а да је тачно да је изабрана прва влада. На Дому културе је бронзана плоча на којој пише: ,, Народна Скупштина устаничке Србије под вођством вожда Карађорђа одржана је на Велику Госпојину 15/28 августа 1805. код куће кнеза Симе Марковића. На скупштини је установљен ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋИ СОВЈЕТ СРПСКИ, први орган извршне народне власти у Србији.
За председника Совјета изабран је прота Матеја A. Ненадовић а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића.“
Драгослав Јовичић – Уча каже да је кнез Сима (Симеон) Марковић био трговац, као и његов отац, али је трговачки ћемер заменио јатаганом и постао истакнути војсковођа и дипломата устаничке Србије. После сече кнезова и паљења ханова, заједно са Павлом Поповићем из Вранића покушао је да сукоб са Турцима разреши преговорима Крађорђа са Аганлијом. Био је у свим важнијим биткама Првог српског устанка. Скупштина је одржана у центру тадашњег али и данашњег села, у близини школе, на месту званом Бело поље. Нема ни трага од те куће јер је спаљена када су кнеза Симу ухватили људи Милоша Обреновића, против чије самовоље је подигао устанак. Одведен је Милошу а овај га предао Турцима који су га погубили на Калемегдану на Младенце 1817. године. Његово имање је припало држави.
Скупштина је иначе требало да буде одржана у Боговађи, али ју је Крађорђе у пследњем тренутку пребацио у Борак. Ту у близини је и Миловановића кућа, зграда у којој је била прва пошта у Србији. Поштари (татари) су добијали плату и полагали су заклетву. Ту је била и прва српска мезулана, зграда где су поштари ноћивали и узимали одморне коње. Кућа Миловановића постоји и данас.
Кнез Сима се памти и по једној реченици изговореној 1807. године у Смедереву у својству председника Совјета (владе). На тражење Порте да Србија пошаље 20.000 војника на руски фронт а да ће заузврат добити аутономију, одговрио је: Србија себе сматра независном државом, никаква данка неће дати, нити ће дизати оружје на своју православну браћу. Први министар финансија у Србији постао је 1811. Забележено је да је имао плату 6.000 гроша годишње, односно пет дуката. Тешко је данас одредити колика је вредност тог новца. Јер, у 19. веку, у време владавине Карађорђа и кнеза Милоша, у Србији је у оптицају био велики број различитих монета, од турских до западноевропских. Током тог периода користиле су се 43 врсте страног новца, и то 10 златних, 28 сребрних и 5 бакарних.
Остало је упамћено да је кнез Сима Марковић био плав, средњег раста с великим негованим брковима.
Други јунак из Великог Борка је Милисав Чамџија. Био је прослављени јунак Првог и Другог српског устанка, умро је 1815. године. Сахрањен је на породичном имању. У биографској скици о њему, Милан М. Милићевић записао је: ,,У воћу Матеје Ивановића у Борку под једним орахом два су гробна белега: мањи је Милисава Чамџије, а већи његовога брата поред кога је Милисав желио да га сахране. И сахранили су га по његовој жељи.“
Ослањајући се на Милићевићево казивање сви каснији аутори писали су да је Милисав Чамџија сахрањен у „воћу Ивановића„ уместо у „Иванковића воћу„ где се и данас налазе надгробни белези Милисава и његовог брата Иванка. У чланку под насловом „Хронолошко-биографски прилози и допуне из времена Првог и Другог устанка„, објављеног 1970. године у Годишњаку града Београда, В. Радовановић исправља ову Милићевићеву омашку.
Не зна се презиме Милисављево а Чамџија је надимак. Но данас у Борку постоје Чамџићи, потомци овог јунака.
Поп Сима Поповић, родом из еликог Борка, био је поп у суседном селу, лесковачкој цркви Св. Димитрија. Борак већ два века нема цркву, а пре тога је имао две. Црква на Црквенцу била је посвећена Св. Ђорђу. Отуда вероватно највећи број борачких слава су Ђурђиц и Ђурђевдан.
Борак се највише развио после Другог светског рата. Добровољним радом подигнут је Дом културе, исте 1948. година када је основана Сељачка радна задруга ,,Коча Поповић“. Обновљена зграда основне школе коју су Немци спалили у августу четрдесет прве, отворена амбуланта која је стално радила (данас одређеним данима) а само је зубар долазио повремено. До 2000. постојао је и огранак библиотеке ,,Јован Дучић“.
Слободан Стојићевић