ОВА СИТУАЦИЈА Ђубре у маслачку Чист ваздух, шуме, извори – јака ствар! Оно чега има и што се не плаћа, није на цени

Објављено 24. Јула 2001 у „Политика“.

 

Велики Борак, јуна

Како је где, најбоље примети онај ко тамо не живи стално. Намерник запажа и оно на шта је домородац свикао.

Село Велики Борак (општина Барајево) на лепој је надморској висини, има више од десет извора, плодне ливаде оивичене богатим шумама од којих се највећа зове Гај. У даљини се  плаве обриси Космаја. Чист и – могло би се рећи – питак ваздух нарочито се осећа јутру, али на то мештани, рекло би се, не дају ни пет пара.

Чист ваздух, шуме, извори – јака ствар! Оно чега има и што се не плаћа, није на цени.

Поред најуређенијег извора, Црквенца, налази се огромно сеоско ђубриште. Прераста у брдо.

Споменици

Извор је на самом излазу из села, ка Лесковцу, па му то дође као када би човек бацао смеће испред куће, на праг.

Када се од Црквенца продужи ка Гају, уз колске и шумске путеве местимично се указују веће или мање гомиле ђубрета.

Из зове, маслачка, жарене коприве, трновитог глога, из миомирисног коњског босиљка, мајчине душице – указују се олупине аутомобила, шпорета, улубљени лавори и чесме, шерпе, бокали, празне пластичне флаше, балони, канистери у којима су биле хемикалије за прскање биља, пластичне кесе, разбијене грамофонске плоче, федери из иструлелих мадраца…

Тако су шумски путеви оивичени ововременим споменицима соске културе која се да видети и у неким другим појавним облицима

На пример данашње неимарство, будући да готово више нема кућа зиданих пре другог светског рата.

У огромном броју то су нове зграде, али већином ружне, непрактичне, очигледно прављене с намером да задиве величином, скупоценом грађом, шљаштећим бојама. Једва да по нека кућа има пространу терасу или хладњак у дворишту где би се лети могло седети, тако да и када је лепо време, набију се у куће, као да их је неко казнио.

Архитектонски и урбанистички неосмишљено наше данашње село својим изгледмо говори о добу у којем живимо: без препознатљивог стила, промишљености, културе очувања природе и околине чак по цену нарушавања сопственог здравља, здравља потомака.

Осока

Улице у Великом Борку су асфалтиране а куће су уз путеве, једна до друге, као и у граду. Свака кућа има бунар јер село још није увело водовод. У близини кућа и бунара су штале. Повремно они испуштају сточну осоку и то у канале који оивичавају асфалтне путеве, начињене за одвод кишнице. Зато се свакодневно мириси ливадског цвећа мешају са смрадом сточних излучевина.

Осока продире у земљу, кроз њу допире и до бунара.

Ововремено село није спремно дочекало оно што се обично назива технолошким развојем јер развој није био постепен нити је праћен одговарајућим припремама.

С једне стране, село данас има и телефоне и телевизоре, струју, механизацију – али осим добра, то им је донело и зло.

Можда је упутно на овом месту подсетити на једно очувано планинско село с почетка прошлог века, Сирогојно на Златибору. Осим препознатљивог изгледа, куће и помоћне зграде од природног материлала су изузетно практичне за живот. Тадашњи неимари су ослушкивали природу и човекове потребе и према томе се управљали. Између осталог, тамошње куће имају двоја врата, једна насупрот других, али не тачно насупрот, већ једна мало померена у страну у односно на друга. Двострука је њихова намена. Најпре, служе за бекство, а потом, да кућа буде стално проветрена а да се не прави промаја.

Пре појаве материјала од пластике, плеха, разних метала, сав отпад се разграђивао у земљи будући да је биолошког порекла. Тако је обогаћивао земљу. Живело се у складу са природом, не нарушавајући је.

Свакако би погрешан закључак био ако се из наведеног помисли да треба баталити употребу технолошких изума. Не, треба се само обучити како их користити да не буде скупља дара од мере. Тиме се треба организовано позабвити, не ослањати се на појединачну вољу и предузимљивост. Јер, наш народ јесте бистар, али лакомислен и немаран када је реч о далокосежним подухватима. Народ није глуп, иако има оних који се томе надају.

Тешко је сељака преварити. Свикао је да често буде на губитку, да га глобе и узимају му, па се цео живот бори само да тога буде што мање. Зато је сумњичав ако му неко нешто нуди бесплатно или изутзетно повољно.

Радомиру С. из Великог Борка поштар је донео коверат на којем је у левом углу писало: “Канцеларија дриректора награде, п. фах 61, 11000 Београд”.

Отворио га је и прочитао да је добитник видео камере. Знајући да није учествовао ни у каквој наградној игри, зачудио се. Када је мало боље проучио текст писма наишао је на следеће “Обавештење од главног менаџера: Као што знаш, ти си већ победник. По правилима, да би примио своју награду, ти мораш да наручиш најмање једну књигу да је тестираш код куће без ризика (чак и ако вратиш касније књигу можеш да задржиш своју награду).”

Све осим једне књиге које су у понуди стају по 997 динара. То су, на пример: “Сазнај шта твоји снови значе”, “Тајне планета и звезда”, “Тајна снага бројева”, “Разотркријте тајну тарота”, “Како да направиш сјајне пице”, “Како да изгубите три килограма у једној недељи”…

Испод списка књига је напомена: “Приложићеш мали депозит за резервацију по цени сваке књиге коју хоћеш и минимум попштанских трошкова”.

Има још један додатак: “Одговори исправно на питање! Ти не можеш освојити видео камеру уколико не означиш исправан одговор. Размисли пажљиво. Твоје питање: Који је главни град Француске? Означи само једну кућицу.”.

Уз три кућице односно квадратића исписано је: Рим, Париз, Лондон.

Угледање

Јасно је шта је овај лола смислио. Рачунајући на људску халапљивост, евентуално на сељачку глупост. Заправо, рекло би се да није то он смислио, већ преузео “мустру” навлачења лакомислених у неким другим земљама.

Да није тако, не би се траљаво реч “прочитати” или “прегледати” књигу превела речју “тестирати”. Затим, наведене књиге сасвим су непримерене потребама нашег сељака.

Што се тумачења снова тиче, то зна свака баба. А као луди су за пицама и мршављењем, тајнама тарота, планета и бројева.

Али, то су појаве новог времена које с бољитком доноси и тамну страну.

Слободан Стојићевић

(24. јули 2001)

 

Поделите на друштвеним мрежама  Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Оставите одговор